Na Festivalu evropskog filma u Piranu, nagradu „Vilko Filač“ za najbolju kameru dobio je Milan Spasić Papi, za ostvarenje „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića:
- Veoma me je obradovalo priznanje sa imenom majstora filmske fotografije Vilka Filača. Sam festival imao je jaku selekciju u kojoj su prikazani i filmovi iz zvanične konkurencije festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu - kaže Spasić, koji među nagradama ima i Povelju za doprinos srpskoj kinematografiji, Plaketu Jugoslovenske kinoteke...
* Šta znači biti najbolji direktor fotografije i koliko je to važno za film?
- Film je kolektivna umetnost, u kojoj reditelj i direktor fotografije zajedno „dišu“. Sa Paskaljevićem sam, recimo, najviše sarađivao, i mnoga značajna priznanja dobio kroz tu saradnju, kao što su nagrada „Brothers Manaki International Film Festival“ za „Bure baruta“, nagrada borda Evropske filmske akademije za „Medeni mesec“, koji je bio kandidovan za evropskog Oskara u svim kategorijama. Direktor fotografije je, dakle, formacijski gledano, najbliži, i usudio bih se da kažem, najznačajniji saradnik reditelja, od koga zavisi vizuelni aspekt filma. Oni koji uspevaju da nađu savršeni balans između zadate teme i načina fotografskog oblikovanja, zaslužuju epitet najboljih.
* Sarađivali ste sa Sašom Petrovićem, Rakonjcem, Makavejevom, Živojinom Pavlovićem.... Da li je kod nas vaša profesija ipak malo nepravedno u senci?
- Mislim da ne. U pitanju je ugao gledanja i optika. U svim filmskim žanrovima trudio sam se da sa ovim rediteljima pronađem adekvatan ključ za uspešno sagledavanje svake filmske priče, bez obzira nato u kom je ona formatu. Radili smo sa iskrenom posvećenošću, i zato sam oduvek smatrao irelevantnim merenje pojedinačnog doprinosa filmu apotekarskom vagom. To što glumci prigrabe malo više svetla reflektora je normalno - oni su i najistureniji i gledaocima najbliži, jer se priča odvija i predstavlja preko njih. Malo upućeniji u tajne filma u svakom trenutku znaju stvarni doprinos svakog saradnika na projektu.
* Zbog čega je srpski film ranije više bio cenjen u svetu, i u kojoj je poziciji danas?
- Kinematografija u kojoj su radili ovi velikani, i neki drugi važni autori srpskog i jugoslovenskog filma, gotovo ne postoji. Za manje od pola veka domaći film je evoluirao, promenio razne faze, i iz korena se transformisao. Preobratio se i produkciono, i estetski, i tehnološki. Ali, ono što čini stare filmove besmrtnim su upravo priče, beskompromisnost njenih autora, i hrabrost u tumačenju sveta. To je ono što se ne menja, a što možda nedostaje savremenim filmovima. I duša. Sve manje je ima, a bila je nezaobilazna komponenta najvrednijih filmova.
* Šta vam je danas važno u profesiji?
- Iskren odnos - ne radim film bez vere u njegov kvalitet, posvećenost svih onih koji su okupljeni oko njega, i bez lične radosti. To je ono što smatram najvrednijim u „mom slučaju“. Ostao sam posvećen filmu svih ovih godina, najvrednije i najznačajnije trenutke života dosegao sam radeći, u toj simbiozi sa „njegovim veličanstvom“ - „pokretnim slikama“.
BIOGRAFIJA
Milan Spasić diplomirao je filmsku kameru 1976. na FDU u Beogradu, redovni je član UFUS i član Evropske filmske akademije. Filmom je počeo da se bavi sa 15 godina, u Kino-klubu „Beograd“, koji je tada okupljao veliku grupu, kasnije značajnih filmskih umetnika, a prve nagrade dobio je kao amater, za režiju, kameru i scenario. Profesionalni rad započeo je 1964, kao asistent u petnaestak celovečernjih filmova čuvenom snimatelju Aleksandru Petkoviću. Od 1969. kao saradnik u RT Beograd snimio je stotine dokumentarnih i igranih TV emisija, kratkih i srednjemetražnih igranih i dokumentarnih filmova, drama i serija. Od 1975. kao direktor fotografije potpisao je četrdesetak filmova Puriše Đorđevića, Jovana Aćina, Paskaljevića, Gorana Markovića, Šijana, Zafranovića... koji su prikazivani u Kanu, Veneciji, Berlinu, San Sebastijanu, Torontu.
