 |
Pomen žrtvama "Oluje" u Beogradu: Strah od povratka
izvor: rse 04.08.2014
Devetnaest je godina od početka hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja". U Hrvatskoj se ovaj datum obeležava kao državni praznik Dan pobede i Dan oružanih snaga, dok se u Srbiji podseća na više od 200.000 ljudi izbeglih po početku operacije, te parastosom za žrtve “Oluje” u Crkvi svetog Marka u Beogradu.
Više hiljada ljudi, najvećim delom Srba izbeglih iz Hrvatske, okupilo se na pomenu. Među njima, držeći sveće u rukama, bilo je i onih koji već skoro dve decenije nemaju odgovora o sudbini svojih najmilijih i dalje zvanično registrovanih kao nestali.
Ispred crkve odmah posle parastosa, nadomak jednog od transparenta kojim se pobrojavaju posledice “Oluje” po prognano stanovništo zatičemo Milku Rudić koja je nekada živela u Petrinji. Danas je stanovnica Lazarevca, mesta u okolini Beograda. Bila je zaposlena u nadaleko poznatom petrinjskom “Gavriloviću”. Izbegla je 1995. ponevši samo ono najosnovnije.
“Stradao mi je rođeni brat, iza njega je ostalo četvoro dece. Imala sam normalno kuću, kola, pomoćne objekte, zemlju, imala sam sve”, kaže Milka. Do sada još nije pokušala da se vrati u Hrvatsku.
“Ne znam zašto, od tada nisam upšte tamo bila, neki strah je ušao u mene. Nisam probala ni da uđem u postupak za povraćaj imovine. Sve sam to ostavila, imam sina, valjda će to uvek biti naše. Trenutno je u našu kuću useljena jedna porodica iz Hrastovice, sela u blizini Petrinje”, kaže Milka Rudić.
Iza porodice Tepša u Benkovcu ostalo je sve ono što je, kako nam govore Blagojka i njen suprug, činilo život. Od trenutka kada su napustili dom, promenili su nekoliko prebivališta, ali kažu da se nigde nisu snašli. Iako im je kuća u Benkovcu neoštećena ipak ne razmišljaju o povratku.
“Vremenom za ovih 19 godina sve je propalo. Nećemo se vraćati jer faktički tamo nema od čega da se živi. Ne mogu da žive ni meštani koji su ostali, a kamoli povratnici. Ta ekonomska strana Hrvatske je ista kao i u Srbiji, ni posla nema”, kaže Blagojka Tepša.
Deo raseljenih iz Hrvatske uspeo je kako tako da se snađe, pronašavši svoje domove širom Srbije. Bračni par Crvak iz Kistanja kod Knina danas živi u Sevojnu. Nedeljko i Rosa se sećaju dana pre 19 godina. Rosa je mesec i po dana bila u logoru u Benkovcu, a posle toga je u Sremskoj Mitrovici pronašla supruga Nedeljka. Novka Ilić razgovarala je sa njima u njihovom domu u Sevojnu, u stanu izgrađenom sredstvima Evropske unije:
“Iz Beograda sam krenuo za Hrvatsku” priča Nedeljko o svom prvom odlasku pošto je izbegao. “Sećam se dobro, sve mi je znoj poletio niz leđa od straha. U autobus je, uz pozdrav, ušao hrvatski vojnik. Veli meni ova moja (supruga prim. aut.) nemoj da se plašiš neće ti niko ništa. Srećom sve je to prošlo kako treba.
Posle nisam više išao, nisam imao želju. I dan danas mi ova moja kaže: ‘Idi pravi pasoš’. Ja nemam volju i tako šta ću. Skupo je, a do dinara je teško doći”, priča Nedeljko.
Njegova žena Rosa je, kako kaže, naletela na hrvatske vojnike dok je pokušavala da pronađe svoga supruga tokom akcije Oluja. Prebačena je u logor u Benkovcu o čemu svedoči potvrda koju pokazuje.
“Prvo smo bili u Kistanju. Onda su me odvezli u Benkovac, pa iz Benkovca u Zadar. Tamo smo bili smešteni u školi ‘Veljko Vlahović’. Bilo nas je 350, donosili su nam jelo jednom dnevno. Kad sam ušla u autobus neko je pitao ‘gde ih vodite?’ Odgovor je bio na streljanje. Uplašila sam se, ali kako svima tako i meni”, završava Rosa svoju potresnu ispovest.
Različiti pogledi na operaciju Oluja Zagreba i Beograda, gde se s jedne strane obeleževa kao akcija kojom je oslobođena većina okupiranih područja Hrvatske pod kontrolom pobunjenih Srba, odnosno s druge kao početak masovnog egzodusa srpskog življa, teg je koji svake godine tokom ove godišnjice opterećuje odnose suseda Srbije i Hrvatske. U tome prednjače strelice koje jedni prema drugima odapinju predstavnici dvaju država.
Ovoga puta od zvaničnika Srbije svojom reakcijom se izdvojio ministar policije Nebojša Stefanović, poručivši da Oluja nije prilika za slavlje.
“Ovo nije ni prilika da neko slavi progon svojih građana. Mi ne želimo da delimo lekcije, ali je svakako prilika da se ova poruka uputi. Na nekim drugima je da razmišljaju o tome”, rekao je Stefanović.
I dok se već gotovo dve decenije upravo u vreme obeležavanja godišnjice Oluje umesto preispitivanja odgovornosti za rat na prostoru bivše Jugoslavije, krivica prebacuje s jedne na drugu stranu – retko kad se o tome pitaju oni koji su najviše stradali.
“Tu je kriva politika. Nije narod. Ni jedni, ni drugi. Ne možemo osuđivati ni jedne ni druge. Politika je kriva. Ništa drugo, samo politika”, kaže naša sagovornica sa početka priče Milka Rudić.
|
