Tada „nepoznati“ BFC Beočin je doveo na 40 minuta do državne titule. Potom se upisao u zlatnu istoriju Partizana kao jedan od osmorice trenera koji je uneo pehar nacionalnog šampiona u Humsku. Budućnost, koja se decenijama klackala između Prve A i Prve B lige, uveo je u red velikih koji mogu da se pohvale titulom prvaka Jugoslavije. Zvezdu je u dva navrata spasavao ispadanja iz elite. Svislajon, beskućnički klub pred gašenjem, uz pomoć saradnika i prijatelja uspeo je da udomi u Kragujevcu i da oformi Radnički, od koga danas strepe svi u regionu. Miroslav Nikolić, ipak, nijedan od tih uspeha ne navodi kao svoje „životno remek-delo“.
- Nisam ga još napravio. Tek je ispred mene. Mlad sam stručnjak - kroz šalu počinje Nikolić priču za „Novosti“, vraćajući se na početak jedne od najzanimljivijih karijera u našoj košarkaškoj istoriji. - Mislim da je trenutno moj najveći uspeh Maribor. Kada sam imenovan za stručnjaka, bili smo u zoni ispadanja iz tadašnje Prve B lige. Mnogi koji su pratili našu košarku setiće se koliko je taj rang takmičenja bio jak. A ekipa... „jedan centar i pet fudbalera“. Ipak, ne da smo ostali u ligi nego smo završili u sredini tabele. Iako je od tada prošlo dve decenije, i dalje ne znam kako smo to uspeli. Ma srcem, nego kako drugačije.
* Danas ste na sasvim drugom zadatku. Kragujevac je željan vrhunske košarke, željan trofeja?
- A ko nije željan trofeja - opet unosi šaljive tonove Nikolić. - Znate, kada smo i na koji način ušli u Kragujevac. Na mala vrata, ali kroz veliko srce ljudi koji su prepoznali da možemo da im donesemo visok kvalitet. Naravno, nije bilo nimalo lako na početku. Nismo mogli da počnemo da gradimo kuću od krova, već da postavimo temelje. Ne možete sve preko noći ili dve da završite. Potrebno je vreme i strpljenje. Da nisu to samo isprazne fraze, potvrđuju i naši rezultati u poslednje četiri godine. U početku, veliki deo javnosti je bio sumnjičav prema nama. Mislio je da ćemo trajati jedno leto ili dva, a mi smo postali stabilni učesnik regionalnog takmičenja, sada sa jasnim i osnovanim pretenzijama da sledeće godine iz Jadrana isplovimo ka Evropi.
* Ka kojoj luci biste da se uputite, ka Evrokupu ili Evroligi?
- Zacrtali smo neki cilj, prvih pet-šest mesta. Pa vidite po rezultatima da Liga nikad nije bila izjednačenija. Teško je, pogotovo posle samo 10 kola, odrediti tačne završne koordinate. Biće vremena da pričamo na tu temu. Sada nam je prevashodni zadatak da se ustalimo u igri, da se bolje upoznamo, jer imamo mnogo novih igrača, koji dolaze iz različitih krajeva sveta. Druge kulture, druge navike, različite igračke generacije. Sve su to sjajni momci, ali potrebno je vremena da se svi nađemo na istoj talasnoj dužini, zbog čega imamo i oscilacija. Ali zasad ide sve u smeru u kom treba, mada to možda trenutni rezultati ne oslikavaju.
* Prvi veliki ispit je finalni turnir Kupa Radivoja Koraća. Činjenica da će biti odigran u Kragujevcu ulogu favorita gura u ruke Radničkog?
Jesmo domaćini i ne odričemo se želje da uđemo u respektabilno društvo koje je osvajalo ovaj pehar, ali za to treba mnogo truda, mnogo znoja da se prolije, a ponekad vam je potreban i pogled sreće, pogotovo kada za rivale imate dva velika kluba. Zvezda je posle godina borbe za preživljavanje stala na noge, ima odličan sastav. Uželela se uspeha. Opet, Partizan godinama dominira u našoj zemlji. Iako su mlad tim, stručni štab poseduje iskustvo sa ovakvih turnira i sigurno ne želi da se odrekne pehara koji već pet godina ne „izlazi“ iz njihove trofejne sale. Takođe, ne smemo da zaboravimo ni klubove iz domaće lige. Tradicija, kada je osvajanje pehara u pitanju, nije na njihovoj strani, ali su često znali da iznenade pojedine favorite i vrate ih kući pre finala. Dakle, biće, čini se, zanimljivije nego ikad.
* Zanimljivije nego ikad, rekli ste, je i u Jadranskoj ligi?
- Najvažnije je da naši timovi guraju dobro. Jer, našim rezultatima otvaramo mesta klubovima iz KLS, jedno ili dva, videćemo na kraju sezone. Jedino tako možemo da ponovo oživimo košarku u Srbiji. Potrebni su nam i Novi Sad i Leskovac i Vršac. Beograd jeste naš najveći i glavni grad. Najviše dešavanja ima u njemu, ali ne može samo u njemu. Pa najveći primer su vam lične karte naših reprezentativaca. Koliko njih je rođeno u Beogradu, a koliko u ostalim sredinama. A kako mislite da se razvija nacionalna košarka, ako ona zamre u, uslovno rečeno, malim sredinama. Odakle će veliki klubovi crpeti igrače?
* Pozicije u našoj klupskoj košarci sve više zauzimaju stranci, dok su mladi igrači, uz određene izuzetke, na marginama seniorskih takmičenja, dok neki od najtalentovanijih odmah pošto izvade ličnu kartu, vade i pasoš i pravac preko granice?
- Postoji više razloga. S jedne strane pritisak rezultata, jer na kraju, košarka se igra zbog publike, ali i zbog rezultata. Drugi su finansije. Neretko se desi da su stranci daleko manje zahtevni kada je u pitanju novac. Treći je, pak, rad. Nesumnjivo da imamo izuzetno talentovanu decu, ali neretko se oslanjamo samo na nihov talenat. Nedostaje onaj višečasovni rad, bez koga nema prelivanja talenta u kvalitet.
* Radnički je i ove sezone „pogodio“ strance, pogotovo sa Vajtom i Vortingtonom. Amaning je na početku tražio sebe, ali polako ulazi u ritam. U čemu je tajna uspeha stranaca u Kragujevcu?
Ako je tajna, hajde da vam otkrijem - opet Nikolić prebacuje na šalu. - Imam odličan stručni štab i odličnog pomoćnog trenera Branka Maskimovića, koji zna više od mene, a ja nisam sujetan da ga ne poslušam. Tokom sezone, uporedo sa uobičajenim obavezama koje ima, on prati i dešavanja na ostalim tržištima. Na kraju kada dođe vreme odluke prezentuje mi uži spisak kandidata. Izaberemo željene, a onda sa imenima idemo pred upravu, koja opet ima poverenje u naš izbor. Vidite, nije to baš tako teško, samo treba imati kvalitetne saradnike.
BESTESELER
Trener Radničkog je miljenik medija ne samo zbog izuzetne otvorenosti i iskrenosti, već i silnih anegdota, interpretiranih stilom svojstvenim samo njemu, u kojima ne štedi ni sebe. Da li je vreme da se mnoga usmena predanja pretoče u knjigu? - Bilo je nekih ponuda, a ima ih i sada. Videćemo. Nisam baš siguran da će se to jednog dana pojaviti u knjižarama, a ako bude tako, siguran sam da će biti bestseler.
NEZABORAVNA 1999-2000.
Miroslav Nikolić se u sezoni 1999-2000. upisao u listu besmrtnih kada je u pitanju domaća košarka. Budućnost je do druge nacionalne krune stigla rekordnim sprintom (skor 30-0 u šampionatu SR Jugoslavije), koji verovatno nikad niko neće ponoviti. Ipak, Podgoričani su tada, posle treće utakmice finala plej-ofa, „Pionir“ napustili bez preteranog slavlja.
Uh, kakva sezona. Sećam se da smo evroligaše dočekivali u Sarajevu, jer nam nije bilo dozvoljeno da igramo u zemlji, što se odrazilo na naš start 0-5. Istom serijom smo se vratili u trku za evropsku titulu, ali kasnije je taj loš start uticao na to da u četvrtfinalu igramo protiv silnog Panatinaikosa u četvrtfinalu. Slavili smo u revanšu, ali nismo imali snage da dobijemo i „majstoricu“. Eh, samo da smo njih izbegli u četvrtfinalu... Ali, šta da se radi - konstatuje Nikolić.
IGRAČI
Tokom karijere Nikolić je znao da se „zakači“ sa svojim pojedinim pulenima. Ali danas je sa gotovo svima u sjajnim odnosima. Kako? - Nema tu mnogo nauke. Sve je u iskrenosti. Ako mi igrač kaže da mu ne dajem dovoljnu šansu, OK, nema problema, ja ga pitam koliko mu vremena treba da mi pokaže šta zna. 10, 20 minuta. Nema problema, maestro, evo, na sledećoj utakmici ja ga pustim. Onaj pravougaonik ne zna da laže.
MILjENOVIĆ
Nenad Miljenović, veliki srpski talenat, pred start sezone stigao je iz Partizana u Radnički. Polako, iz kola u kolo dobija svoje mesto u timu. - Ne žurimo, već ga postepeno uvodimo u sistem. Zahvaljući radu sa kondicionim trenerom Mladenom Mihajlovićem vidan je napredak i u masi. Ne sumnjajte da će biti ono što svi od njega očekujemo - dodaje Nikolić, koji je kroz ličnu, ali i kroz karijere sijaset srpskih reprezentativaca, potvrdio da zna da uvede „klince“ u košarkaški svet odraslih na velika vrata.
PRVA ŽELjA - DVORANA
Uporedo sa sportskim, poslovična uprava Radničkog, od predsednika Ivana Grujina, direktora Mladena Ivkovića, generalnog sekretara Predraga Kanačkog, u saradnji sa svim relevantnim strukturama grada i sponzorima ima i ambicije van parketa.
- Želja nam je da izgradimo halu od oko 10.000 mesta - otkriva planove Nikolić. - Možda to nekome izgleda kao ogroman projekat, ali mislim da Kragujevac kao ozbiljna sportska sredina, koja ima veliki kapacitet, zaslužuje jedan takav objekat. Takođe, radimo i na planu oživljavanja košarke. Primetno je da, otkad smo došli u Kragujevac, klinci u gradu sve više tapkaju basketaru po raznim betonskim terenima. Pokušaćemo da ih polako, koliko možemo, sve uvedemo u naš sistem, kroz školu košarke. Vreme brzo leti, a ti klinci koji sada igraju napolju, nebitno da li je kiša ili sunce, za koju godinu bi trebalo da obuku dres našeg kluba, a zašto ne i nacionalnog tima.
KAKO PROTIV SRBIJE?
Tokom leta, Nikolić je imao ponude iz okruženja, ne samo uprava klubova već i nacionalnih federacija. Ipak, ostao je u Kragujevcu.
- Prvo, u Kragujevcu smo počeli jedan veliki posao i ne mogu tek tako da napustim ljude koji su nas raširenih ruku dočekali kada odlaskom iz Vršca nismo imali gde, od gradonačelnika Veroljuba Stefanovića, potom Mlađana Dinkića, koji je razumeo koliko je bitno za Srbiju da se razvija na svim nivoima i geografskim širinama. Drugo, ne znam kako bih se osećao kada bih igrao protiv naših timova. Hajde, kada vodite jedan klub van bivše nam zemlje, pa dođete jednom u Srbiju, nekako uspete da savladate emocije tih 40 minuta. Ali ako je to učestalije! Da ne pominjem reprezentaciju. Pa zamislite, odjekuje himna „Bože pravde“, a vi na „drugoj strani“...
