|
Koncept po kome je nastao američki "B2" patentiran u Beogradu!
izvor: novosti online, foto: vn 17.05.2015.
Kada bi inženjer Dragoslav Dimić (83) bio čovek koji tera mak na konac, mogao bi da tuži Amerikance što su mu "ukrali" koncept "leteće krilo" i po njemu napravili najubojitiji bombarder na svetu "B2".
Koncept "letećeg krila" on je nacrtao dok je radio u mostarskom "Sokolu", a modelarski aero-klub ga je napravio još 1957. Svoj izum - borbeni avion napravljen samo od krila koja se spajaju pod uglom od osam stepeni sa svim proračunima leta - Dragoslav je patentirao i zaštitio u tadašnjem Zavodu za petente SFRJ.
Dimić, inače dugogodišnji šef razvoja "Utve" iz Pančeva, mogao bi da tuži i Ruse, koji su uzeli njegov patent izbacujućeg sedišta koje pilota tokom katapultiranja kabinskim pleksiglasom čuva od vazdušnog udara. Na pojedinim svojim letelicama Rusi su preuzeli baš ova rešenja koje je naš inženjer nacrtao ranih sedamdesetih.
Međutim, inženjer Dimke, ili kako su ga u pančevačkoj "Utvi" zvali Mozak, nije čovek koji razmišlja o autorskim pravima. Ima 14 potvrđenih patenata i izuma i, kako danas veli, najmanje tri isprojektovana aviona raznih namena sa svim crtežima i overenim aerodinamičkim proračunima, koja bi mogla da polete u roku od tri meseca. Samo kada bi neka fabrika pokazala interesovanje. Svi ovi avioni "parkirani" su u njegovom radnom kabinetu.
- Nema tog aviona koji se proizvodio u SFRJ a da na neki način nisam radio na njemu - počinje priču Dimić. - U mostarski "Soko" došao sam kao školovani tehničar početkom pedesetih, u vreme kada se projektovao prvi naš elisni avion "522". Kao šef strukture učestvovao sam u razvoju prototipa koji je kao školski avion počeo da se pravi od 1954. Zatim sam sa Hranislavom Milosavljevićem napravio takođe elisni avion "soko", čiji je prototip testiran, ali nije ušao u serijsku proizvodnju. U prototipskoj radinioci krenuli smo tada da radimo "galeb" i "jastreb". Direktor "Sokola" Blaža Marković poslao me je 1957. u Beograd na Mašinski fakultet da "donesem" diplomu.
Na upravo osnovanom beogradskom Mašinskom fakultetu Dragoslav Dimić se "nije dugo zadržavao". Diplomirao je za četiri godine i tri meseca, što je dugo bio rekord po brzini studiranja. Kod profesora, akademika Miroslava Nenadovića, oca savremene srpske aerodinamike, dobio je desetku sa dve nule iza osnovne ocene, što je takođe nezabeleženo priznanje za studenta.
Vratio se u Mostar u odeljenje i radionicu prototipa, ne zanemarujući ni raketni program ni rad na helikopterskom rotoru. Naime, pre odlaska na studije napravio je i patentirao raketno gorivo, koje je sa kolegom Savom Mirićem proizvodio u "Sokolu". Rakete su testirane na Grobniku kraj Rijeke i Nevesinjskom polju. Svi projektili su probijali zvučni zid i mogli su da dosegnu velike visine zahvaljujući pogonu od baruta i parafina koji je osmislio Dimić.
- Imao sam dar, ali i sreće u životu - seća se. - Aerodinamiku sam nekako prirodno poznavao i intuitivno sam shvatao šta se događa kada avion leti. S druge strane, počeo sam da letim sa 16 godina u Aero-klubu u Nišu na jedrilicama, a onda sam završio Školu rezervnih oficira pilota u Mostaru i leteo sam na avionu "522" u čijoj sam izradi učestvovao. Letenje sam znao i iz kabine i iz kabineta i prototipske radionice. A tada, kako mi se čini, dan je nekako bio duži, radilo se više. Od jutra do mraka smo bili u fabrici i bilo je sramota kad neko ujutru na posao dođe "umoran".
U Mostaru, na razvoju aviona "kraguj", Dimić je uspešno rešio sistem hlađenja motora, što je za mladog inženjera bilo veliko dostignuće. Kada je krenuo rad na avionu "orao", našem dozvučnom bombarderu, ovaj čovek je "nacrtao" strelasto krilo. U međuvremenu, za svoju dušu projektovao je i porodični taksi avion za tri putnika, koji je mogao da bude i avion i automobil... Taksi avioni koncepcije "patka", koji je osmislio Dimić 1965, ovih godina su počeli da se prave u Americi. Radi se o letelici koja posle sletanja na aerodromu odlaže svoje krilo i kroz kapije letelišta izlazi kao putnički automobil.
Sedamdesetih godina Dimić se seli u "Utvu" u Pančevo, koja upravo kreće da proizvodi prve avione metalne konstrukcije.
- Odmah sam se uključio u program "Utve" koji je vodio Brana Nikolić - nastavlja naš sagovornik. - Zajedno smo uradili avion "utvu 60", zatim visokrilac "utvu 66", poljoprivredni avion "utva 65", zatim i hidroverzije ovih aviona. Formacijski, bio sam načelnik konstrukcije, pomoćnik generalnog direktora za tehnologije, šef razvoja, ali pre svega bio sam čovek koji je "živeo avione". Svaki vikend se provodio na aerodromu "Lisičji jarak", gde su se okupljali sportski piloti i tehničari i konstruktori "Utve" sa porodicama. I vikendom smo tokom rekreativnog letenja testirali avione, dok su se naše porodice zabavljale.
Avion "utva 75" je poleteo 21. maja 1976. i ocenjen je kao najperspektivniji školski avion onog vremena. Dragoslav Dimić, koji se nalazio na čelu projektnog tima, smatra se ocem ovog aviona. Proizvedeno je 136 komada, a od 1986. rađen je i u verziji četvroseda. Taman kada se očekivalo da "Utva" i država zarade pare na njemu širom sveta, krenuo je rat...
"Utva 75" nastala je po tehničko-taktičkim zahtevima vojske i bila je žilava letelica kojoj su piloti davali najviše ocene. Ona i danas leti na skoro svim kontinentima.
- Da smo samo malo ubrzali, ovaj avion bi doživeo svetsku slavu - priča Dimić. - Međutim, i u ono vreme, kada je para najviše bilo, uvek se nešto čekalo da "legne" na račun. U ovaj projekat smo krenuli sa Poljacima, ali su oni odustali. Zatim smo projektovali sami i to je bio najmanji problem. Od kada je pilot Vladislav Slavujević prvi uzleteo na "utva 75", znali smo da imamo sjajan avion i posle toga ceo svet je to potvrdio. Lično sam u njoj vozio jordanskog kralja Huseina. Bio je oduševeljen. Mnoge arapske zemlje su tražile da im prodamo avion, ali...
U svojoj čudesnoj konstruktorskoj karijeri Dragoslav Dimić ima za čim da žali. Poslednji njegov veliki projekat bio je ekranoplan "utva 754", letelica namerena za prevoz vojske slivom reka, jezera, mora iz 1982. Ovaj specifični avion leti na svega par desetina metara iznad površine i sleće na vodu. Dva projekta ove letelice osmislio je Dimić, i ispitivani su i u Brodarskom institutu u Zagrebu. Kada je trebalo da ih naruči JNA - zemlja se raspala.
- E da je to jedino što nije realizovano - vajka se Dimić. - Projektovao sam hoverkraft, lebdilice, ultralake avione, bespilotne letelice na raketni pogon... Imam sva priznanja svoje države i sve nagrade koju se deljenje u to vreme - Oktobarsku, Sedmojulsku, nagradu za rad sa zlatnim vencem…
PROJEKTOVAO I ANEGDOTU
Kada je JNA odlučila da pravi dozvučni bombarder "orao" zajedno sa rumunskom stranom, Dimiću je povereno da projektuje najosetljiviji deo - novo strelasto krilo. On je završio posao i kada je na red došlo računanje, ispostavilo se da sa tadašnjom tehnologijom zakivaka u krila ona ispadaju teža nekoliko stotina kilograma od optimalnog. Trebalo je kupiti nove mašine, a numeričke glodalice za obradu metala koje su tek napravljene bile su toliko skupe da su lično Tito i rumunski predsednik Čaušesku morali da odobre ove troškove.
Prema anegdoti koja se prepričava u vazduhoplovnim krugovima, Čaušesku nikako nije razumeo u čemu je problem i zašto su potrebne nove mašine. Međutim, Tito, kod kojeg je otišao general Zlatko Rendučić sa Dimićevim proračunima, odmah je shvatio suštinu i, navodno, lično je zvao rumunskog kolegu da urgira da se tehnogija kupi.
Činjenica da je Tito razumeo problem u vazduhoplovstvu i danas se koristi kada vazduhoplovci "dokazuju" da je on zaista bio bravar.
|
