|
Parade pobede
izvor: novimagazin foto:nm 09.05.2015.
U Jugoslaviji je prva Parada pobede održana 1970. Za razliku od dotadašnjih prvomajskih parada koje su uključivale najšire društvene slojeve kao aktivne učesnike, parade pobede su definisane kao svečani defilei Jugoslovenske narodne armije i pripadnika Teritorijalne odbrane. Godinu dana posle donošenja Ustava SFRJ 1974, kojim je utvrđen njen federalni karakter i samoupravni sistem, parada je trebalo da osnaži sliku jedinstvene JNA kao jedne od centralnih državnih institucija. Piše: Istoričrka Olga Manojlović Pintar, Institut za noviju istoriju Srbije
Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, na novouspostavljenom kalendaru zvaničnih državnih praznika i proslava socijalističke Jugoslavije maj je zauzeo veoma istaknuto mesto. Noseći gotovo arhetipski simbolizam proleća i mladosti – simbolizam “obnove, rasta, nade i radosti” (Eric J. Hobsbawm), maj je započinjao svečanim prvomajskim paradama, nastavljan velikim štafetnim trčanjima i posebno svečano završavan predajama štafete Josipu Brozu Titu.
Prvomajskim paradama, koje su do 1957. godine pored Beograda održavane i u svim glavnim gradovima republika, trebalo je prikazati napredak u različitim oblastima društva – od vojske do poljoprivrede, obrazovanja do industrije, od sporta do nauke... Iz današnje perspektive posmatrano, pomalo amaterski organizovani nastupi učesnika parade imali su snažan aktivistički potencijal. Osmišljavanje, priprema i najzad realizacija svakog nastupa predstavljali su odgovoran zadatak za one koji su defilovali centralnim ulicama jugoslovenskih gradova. Isticanjem dostignuća u različitim delatnostima trebalo je proklamovati koncept socijalističkog samoupravljanja i afirmisati radničke savete kao ključne državne i društvene institucije. Centralni deo svake parade je, ipak, pripadao jedinicama Jugoslovenske narodne armije, koje su predvodile nastupe brojnih društveno-političkih organizacija, sportskih i kulturno-umetničkih društava.
JAVNO I PRIVATNO: Prvomajske parade i tradicionalno samoinicijativno organizovani uranci “kombinovali su javno i privatno veselje i raspoloženje sa izrazima odanosti pokretu” (Eric. J. Hobsbawm). Njihovo održavanje u posleratnoj Jugoslaviji počivalo je na praksi redovnog ponavljanja performansa i pružanja mogućnosti najširim grupama građana da se aktivno uključe u paradne tačke. Gimnastički pokreti vojnika, sportista, dece, omladinaca i omladinki trebalo je da ojačaju predstavu snažnog kolektiva i da izgrade optimističku viziju budućnosti.
Proslavljanje Međunarodnog praznika rada kroz sve širu afirmaciju prvomajskih izletničkih okupljanja i uranaka lišenih rigidnih ideoloških parola predstavljalo je odraz, ali istovremeno i snažan element postepene demokratizacije političkog i javnog života. Od 1957. godine, kada je uvedena i praksa održavanja omladinskih sletova na kojima je Josipu Brozu Titu svečano uručivana štafeta mladosti, a sam 25. maj preimenovan u Dan mladosti, prvomajske parade održavane su samo u Beogradu do 1965. Upravo u tim godinama moguće je govoriti o postepenoj, ali jasno definisanoj simboličnoj praksi kroz koju je izgrađivan jugoslovenski identitet.
Parada i pogled iza kulisa
Velikim majskim ceremonijama stvarane su i jačane brojne veze poverenja i empatije unutar društvene zajednice. Ukrašavanje grada, osmišljavanje paradnog nastupa i organizovanje učesnika stvaralo je željeni mizanscen unutar kojeg je predstavljana i istovremeno izgrađivana vizija zajednice. Veliki portreti utemeljivača “gnaučnog socijalizma” Marksa, Engelsa i Lenjina, kao i jugoslovenskih rukovodilaca, isticani su na centralnim gradskim zdanjima. Pored njih posebno mesto su zauzimale brojne parole kojima je isticana odanost principima revolucije i socijalizma i proklamovanim idealima jugoslovenske socijalističke zajednice.
Film Dušana Makavejeva “Parada” snimljen 1962. kao pogled iza svečane reprezentativne slike, kroz kontrastno prikazivanje društva u procesu modernizacije, i danas je možda najbolja slika recepcije tako osmišljene javne ceremonije. Upoređujući istaknute parole sa scenama sa same parade, film je oslikavao atmosferu kroz posebno interesantno izabrane portrete njenih učesnika.
PRVA PARADA POBEDE: Odluka da se fenomen parade odvoji od prvomajskih svečanosti i veže za 9. maj – Dan pobede u Drugom svetskom ratu, doneta je krajem šezdesetih godina u toku priprema za obeležavanje dvadesetpetogodišnjice pobede nad fašizmom. Za razliku od prvomajskih parada koje su uključivale najšire društvene slojeve kao aktivne učesnike, parade pobede su definisane kao svečani defilei Jugoslovenske narodne armije i pripadnika Teritorijalne odbrane. Odluka da se građani, odnosno, kako je u zvaničnoj formulaciji definisano, radnička klasa, radni ljudi i građani nađu u specifičnoj poziciji posmatrača vojne parade, doneta je u godinama hladnoratovskih napetosti. U atmosferi sukoba i tenzija koja je bila obeležena ratovima u Indokini, kao i nizom antikolonijalnih ratova u Aziji i Africi, Jugoslavija je svoju međunarodnu ulogu jasno definisala kroz pripadnost Pokretu nesvrstanih. Kao i sve državne ceremonije i komemoracije, i tako osmišljene vojne parade u čast pobede nad fašizmom su, zapravo, kroz vrednovanje prošlosti, postajale aktivni elementi izgradnje sadašnjosti u kojoj su organizovane. Njihova prevashodna funkcija bila je etabliranje jugoslovenske politike kako na unutrašnjepolitičkom, tako i na međunarodnom planu.
Upravo je to i bio razlog zbog kojeg je na prvoj velikoj vojnoj paradi održanoj u Beogradu 9. maja 1970. godine centralno mesto pored Josipa Broza Tita imao i predsednik Zambije Kenet Kaunda (Kenneth Kaunda). Naime, tri meseca posle prvog sastanka dvojice predsednika, a tri meseca pred jednu od najznačajnijih konferencija nesvrstanih zemalja koja je održana septembra 1970. u Lusaki, Tito je pozvao Kaundu u svečanu posetu Jugoslaviji. Jedna od prvih i najvažnijih aktivnosti zambijskog predsednika prilikom posete bilo je prisustvo u svečanoj loži na velikoj vojnoj paradi koja je organizovana 9. maja 1970.
Činjenica da se pored predsednika SFRJ u svečanoj loži našao i budući predsedavajući Nesvrstanih jasno je svedočila o političkom, ali i vojnom pozicioniranju Pokreta posle decenije ratova za oslobođenje na afričkom i azijskom kontinentu. Istovremeno, uz Keneta Kaundu u svečanoj loži na vojnoj paradi, Josip Broz Tito je dodatno osnažio jugoslovenski uticaj unutar samog pokreta.
Na unutrašnjem planu, parada organizovana 1970. godine osmišljena je s namerom da jasno prikaže, ali i aktivno utiče na vrednosnu povezanost generacije učesnika i svedoka rata sa generacijama koje su rođene posle 1945. godine. U zvaničnim saopštenjima odanost mladih revoluciji i idejama “bratstva i jedinstva” na kojima je izgrađivano jugoslovensko zajedništvo posebno je potencirana.
Tokom priprema za svečani defile, tri stotine veterana, nosilaca partizanske Spomenice 1941, posetilo je logor “Pobede i mladosti” u kojem su na Banjici bili smešteni učesnici vojne parade. Kako je štampa prenosila: uz počasti i prigodan program proteklo je druženje veterana rata sa vojnicima JNA i pripadnicima teritorijalnih jedinica pred zajednički defile 9. maja. Stvaranje kontinuiteta i veza poverenja u poštovanja između starih ratnika i mladih vojnika posebno je isticano u javnosti.
Upravo su to bile vrednosti koje su istaknute i samom organizacijom Parade. Na njenom početku prvi je ispred svečane lože prodefilovao zastavnički vod koji je nosio šest republičkih i šest partijskih zastava, kao i 24 zastave ratnih brigada, a zatim je usledio podešelon koji su činili ratni veterani: španski borci, učesnici NOR-a, narodni heroji, nosioci Partizanske spomenice 1941. godine. Veliki aplauz koji su dobili bio je uvod u centralni deo parade u kojem su učestvovali svi rodovi JNA i jedinice teritorijalne odbrane. Jugoslovenski koncept opštenarodne odbrane predstavljen je, između ostalog, kroz učeše jedinica koje su ravnopravno činile i žene.
Jugoslaviji u čast
Paradi 1970. u Beogradu prisustvovalo je 11 delegacija veteranskih udruženja iz čitavog sveta koje su iskazale veze sa jugoslovenskim antifašističkim pokretom u Drugom svetskom ratu. Samim svojim prisustvom one su podržale i savremenu političku poziciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Na svečanoj tribini, pored partijskog, državnog i republičkih rukovodstava i istaknutih ličnosti javnog i kulturnog života, našli su se i predstavnici diplomatskog kora, a posebno istaknuto mesto pripalo je vojnim delegacijama Sovjetskog Saveza, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država i Francuske – velikih pobednika koji su činili Antifašističku koaliciju.
VETERANI U PRVOM PLANU: U čestitkama koji su upućene učesnicima Parade 1970. isticano je da su čitava ideja i koncept veoma uspešno realizovani, ali i predviđana nova praksa redovnog državanja vojnih parada svakih pet godina.
U naselju “Bratstvom-jedinstvom do pobede” okupljeni su učesnici parade 1975. godine. Tokom priprema za svečani defile i njeni učesnici su u javnosti predstavljani pre svega isticanjem patriotizma mladih generacija, kao i njihove opredeljenosti za ideju Jugoslavije kao društva u kojem je ostvareno zajedništvo različitosti. Na tridesetogodišnjicu pobede u Drugom svetskom ratu, u danu održavanja parade Politika je objavila veliki intervju sa Josipom Brozom Titom. Naslov intervjua predstavljao je citat Titove rečenice: “Istorijska je istina da smo sami oslobodili svoju zemlju”, kojom je u prvi plan istaknuta potreba jugoslovenskog rukovodstva da potvrdi svoju nezavisnu međunarodnu poziciju pozivanjem na ratne zasluge. Posebnost jugoslovenske pozicije u sadašnjosti predstavljana je kroz stvoreni istorijski kontinuitet autohtonosti borbe za socijalističku Jugoslaviju.
“Parada 75”, ili kako je zvanično nazvana parada “U slavu pobede i mira”, za razliku od prethodne koju je obeležilo prisustvo jednog stranog predsednika, odnosno predsedavajućeg Pokreta nesvrstanih i koja je očigledno imala istaknut međunarodni značaj, bila je pre svega namenjena jugoslovenskoj javnosti. Iako su se u svečanoj loži našle vojne delegacije velike četvorke, čitava je koncepcija svedočila o interesu jugoslovenskog rukovodstva da još jednom promoviše ideje “bratstva i jedinstva” kao osnove za dalje jačanje društvenog zajedništva. Godinu dana posle donošenja Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1974, kojim je utvrđen njen federalni karakter i samoupravni sistem, parada je trebalo da osnaži sliku jedinstvene JNA kao jedne od centralnih državnih institucija.
Moskva, Berlin, Njujork, London
Prve proslave dana pobede nad fašizmom tokom posleratnih godina nisu bile vezane za 9. maj. Prva velika parada održana je na Crvenom trgu u Moskvi 24. juna 1945. Na njoj je učestvovalo 40.000 vojnika Crvene armije, koji su bacivši nacističke zastave pod zidine Kremlja simbolično označili pobedu nad nacizmom. Parada održana 1945. na istom trgu sa kojeg su trupe Crvene armije posle parade 7. novembra 1941. direktno otišle na front i u neizvesnu borbu protiv nacista, zapravo je označila njihov pobednički povratak. Posle moskovske, usledila je velika parada saveznika u Berlinu 7. septembra 1945. godine, a tri meseca kasnije 12. januara 1946. i u Njujorku je priređena velika parada pobede.
Posebno impozantna bila je parada pobede u Drugom svetskom ratu koja je 8. juna 1946. održana u Londonu. Pored britanskih trupa, na paradi su bile prisutne vojne jedinice SAD, Kine na mestu koje je bilo rezervisano za SSSR, Francuske, Belgije, Brazila, Čehoslovačke, Danske, Egipta, Etiopije, Grčke, Irana, Iraka, Luksemburga, Meksika, Nepala, Holandije, Norveške i Transjordana. Paradi nisu prisustvovali predstavnici tri države: Sovjetskog Saveza, Poljske i Jugoslavije. Upravo u vreme održavanja parade u Londonu, u Beogradu je održavano suđenje Draži Mihailoviću i razlozi jugoslovenskog nedolaska svakako imaju veze i sa tom činjenicom.
PARIZ EVROPI: I dok je prva parada kojom je obeležen Dan pobede u Jugoslaviji održana u godini velikih tenzija u Indokini, “Parada 75” održana je samo deset dana posle zauzimanja Sajgona i završetka rata u Vijetnamu. To je svakako predstavljalo centralni međunarodni događaj o kojem se pričalo u javnosti, te je jedna druga vest u tadašnjim novinama prošla gotovo neprimećeno.
Naime, 9. maja 1975. u Parizu je održana poslednja parada pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Francuski predsednik Žiskar d’Esten (Valéry Giscard d’Estaing) odlučio je da se ubuduće odustane od ustanovljene prakse u skladu sa novom politikom evropskih povezivanja. U pismu članicama Saveta Evropske zajednice saopštio je da je došao trenutak da se, kako je istakao, okrenemo prema onome što nas ujedinjuje i približava. Drugi svetski rat je, prema D’Estenovim rečima, bio bratoubilački za Evropu, a iza njega su ostale samo žrtve i ruševine. D’Estenova odluka je tumačena kao gest dobre volje prema Saveznoj Republici Nemačkoj i jasna smernica za novi politički kurs evropskih država.
Reakcije francuske levice, međutim, bile su veoma oštre. Pariski Imanite (L’Humanité) je u uvodniku glavnog urednika Rene Andrjua (René Andrieu) istakao da “gnije bilo dovoljno što je tridesetogodišnjica pobede nad fašizmom proslavljena diskretno. Slušajući govor Žiskara d’Estena(…) čovek je mogao postaviti sebi pitanje: protiv koga smo se uopšte borili? Fašizma? Hitlera? Predsednik ih nijednom rečju nije ni pomenuo.” Andrju je zaključio: “Ako postoje neke godišnjice koje se nikada ne smeju zaboraviti, onda je to Dan pobede nad nacističkom Nemačkom”.
Odluka francuskog predsednika i vlade bila je da 9. maj ostane datum koji se proslavlja, ali kao Dan Evrope, a ne kao Dan pobede nad fašizmom. Novi praznik Evropske zajednice postao je dan kada je 1950. godine osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik, iz koje se kasnije razvilo zajedničko tržište evropske devetorke. Ideja francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana (Robert Schuman), pretočena u deklaraciju 1950. godine o stvaranju nadnacionalnih institucija u proizvodnji i distribuciji uglja i čelika, time je istaknuta kao novi datum evropskog objedinjavanja. D’Estenovom odlukom označen je novi početak u francusko-nemačkim i širim evropskim odnosima, čiji je osnov pronađen u ekonomskoj sferi i tržišnoj privredi.
POSLEDNJA YU-PARADA: Jugoslovensko rukovodstvo nije direktno reagovalo na novu francusku odluku, ali su razmene čestitki sa sovjetskim rukovodstvom jasno svedočile o neprekinutom značaju velikog praznika pobede u socijalističkim zemljama. Uzajamne pohvale i potenciranje bliskosti dve države potvrđivale su osudu fašizma i njegovo izdvajanje kao unikatnog istorijskog iskustva. Jugoslovensko rukovodstvo u telegramu je poručilo da se “sa divljenjem sećamo herojske borbe Crvene armije”, dok su sovjeti odgovorili: “Visoko cenimo doprinos naroda Jugoslavije razbijanju fašizma”.
Poslednja vojna parada organizovana u Socijalističkoj Federativnoj Jugoslaviji održana je 9. maja 1985. godine. Pet godina posle smrti jugoslovenskog predsednika kolektivno državno i partijsko rukovodstvo organizovalo je defile jugoslovenskih vojnih jedinica. U uslovima još ne tako jasnog, ali nadolazećeg međunarodnog “gotopljavanja” – samo dva meseca po dolasku Mihajla Gorbačova na mesto predsednika Sovjetskog Saveza, obeležavano je četiri decenije pobede nad fašizmom. U paradi koja je organizovana u tradicijama prethodne dve učestvovalo je 7.000 vojnika, pripadnika teritorijalne odbrane, sportista… U svečanoj loži tada su stajali predsednik Predsedništva SFRJ Veselin Đuranović, predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije Ali Šukrija i savezni sekretar za narodnu odbranu general Branko Mamula, uz brojna savezna i republička rukovodstva, predstavnike političkog i kulturnog života i strane delegacije. Novine su u to vreme izveštavale da se “još jednom mnogostruko potvrdilo: svi smo u granitnom nesalomivom stroju odbrane mirne sadašnjosti i budućnosti naše zemlje”.
Tako sročene pompezne izjave koje je trebalo da izazovu bezrezervnu podršku građana, delovale su arhaično 1985. godine. Samo šest godina kasnije država je uništena u krvavim ratovima, čije su posledice i danas snažno prisutne u životima svih nekadašnjih Jugoslovena.
Iako je 9. maj istican kao dan pobede, redovno je u javnosti socijalističke Jugoslavije podsećano da je rat u Jugoslaviji trajao šest dana duže nego u ostatku Evrope, odnosno do 15. maja, kada je definitivno proglašen mir u Jugoslaviji. Pa, ipak, taj datum nikada nije svečano komemorisan u javnom prostoru.
O defileima u ratu
Uoči velike vojne parade 1975. godine javnost je upoznavana sa istorijatom sličnih svečanosti, odnosno vojnih defilea i smotri. Ukazivano je na njihove korene iz vremena Drugog svetskog rata. Posebno je istican značaj prve parade održane povodom obeležavanja Oktobarske revolucije u oslobođenom Užicu 1941, kao i parada koja je organizovana u Korenici 1. maja 1942. Ratne, večernje parade, organizovane kako bi se izbegli napadi nemačke avijacije, predstavljene su kroz sećanja učesnika kao skromne, ali odlučne da pokažu nepokolebljivu želju za pobedom. Vojne smotre su, tako, isticane kao preteče savremenog impozantnog defilea.
Vojne parade kao najsvečanije vojne aktivnosti i svečanosti oduvek su predstavljale značajan element društvenog povezivanja i kroz proslavljanje velikih ratnih pobeda. Odnos učesnika i posmatrača parade izgrađivao je bliskost i međusobnu povezanost članova kolektiva, koja nije bila uslovljena ideološkim razlikama koje su postojale među državama socijalizma, liberalne demokratije, pa i fašizma. Njihov je primarni cilj bilo isticanje vojske kao centralne državne institucije sa čijom je snagom poistovećivana moć države. One su gradile sliku prošlosti, ali još više i društva u sadašnjosti. Različiti koncepti i parole koje su afirmisale i koje i danas afirmišu gradili su potpuno suprotne vrednosne principe koji su se međusobno snažno konfrontirali i to čine i danas.
Sahrana veka umesto parade 1980.
Vojna parada nije održana 1980. godine zbog smrti Josipa Broza Tita. Čitav niz aktivnosti koje su organizovane u okviru komemorativnih svečanosti povodom Titove smrti, kao i impresivna sahrana na kojoj je bilo prisutno više od 200 delegacija iz 128 zemalja iz čitavog sveta, predstavljali su poseban vid javnog okupljanja i emotivno snažnog povezivanja članova jugoslovenske zajednice. Sahrani Josipa Broza Tita prisustvovalo je i 700.000 ljudi, a direktan televizijski prenos pogreba prikazivan je u 58 zemalja.
|
