Na ulazu u Obornjaču, upisanu na sve karte i mape, više nema ni table sa imenom. Stajala je tu donedavno, a onda je neko odneo. Neki slučajni prolaznik, jer u selu nema lopova. Tu, u stvari, više nema nikoga.
Do početka sedamdesetih, u pedesetak kuća živelo je oko 300 duša. Od tada pa do početka ovog milenijuma, oni su ili pomrli ili su se, u potrazi za boljim životom, odselili u Suboticu, Bačku Topolu, Adu, Bečej, Srbobran... Po popisu iz 2002. godine bilo ih je još 30, a po poslednjem, obavljenom proletos - nijedna!
Poslednja porodica, koja je 2011. godine napustila Obornjaču, selo udaljeno od Bačke Topole otprilike sedam-osam kilometara, bili su Bartusi. Otišli su u Bečej. Mesto u kojem je, do pre nekoliko decenija, prosto vrilo od života je, tako, definitivno umrlo i danas u njemu stanuju samo duhovi njegovih bivših žitelja: Kočiša, Zuhora, Gergeja, Sremčeva, Božića...
- U Obornjači mog detinjstva su živeli i Mađari i Srbi. Da je tih sedamdesetih neko napravio asfaltni put ili neki industrijski pogon možda bi ona i opstala. Ovako, ostala su samo sećanja, a vreme će, slutim, uskoro poravnati i fizičke tragove da je ikada postojala - priča Marton Milinski (72), pored jedne od pet-
-šest preostalih kuća od naboja, koje, još koliko-toliko, stoje uspravno.
One su toliko raštrkane da se konture sela više gotovo i ne razaznaju. Ostale je, kako su ih žitelji napuštali, nagrizalo i rušilo vreme. Od šestorazredne osnovne škole koju je Marton pohađao i u kojoj je, u 12 odeljenja, bilo oko 150 đaka, nije ostalo bukvalno ništa. Samo drveni krst sa kipom Isusa Hrista koji još stoji na njenom gotovo nevidljivom ulazu. Ni neobično nežno novembarsko sunce, ni prozračno nebo, nisu mogli da umanje jezu zbog tog nadrealnog prizora.
- Atar Obornjače čini oko 600 hektara najbolje zemlje, a selo je pored vrednih paora imalo i nekoliko obućara, sarača i stolara, dve prodavnice, tri kafane, od kojih je jedna imala i prenoćište... - nastavlja svojevrstan lament nad oazom svoje mladosti sagovornik "Novosti". - Bila je tu čak i poslastičarnica. Čika Borino prezime sam, nažalost, zaboravio, ali ukus njegovih krempita neću nikada. Danas ovu plodnu zemlju obrađuju neki drugi ljudi.
Imre Kočiš ima tačno 80 godina i u Obornjači je i rođen. Brojeći, lagano, i izmak sopstvenih dana, nestajanje sela decenijama gleda sa salaša udaljenog od nekadašnjeg centra, sa otprilike 700-800 metara. Gleda i tuguje.
- Eh, kako se u Obornjači nekada živelo. Tu sam, na igranci upoznao i moju pokojnu suprugu Gizelu, tu su se mladi družili, voleli, ponekad i potukli. A danas... - kaže, ugašenog pogleda.
U Vojvodini, inače, ima tačno 425 sela. Ni u jednom od njih, ni na ovogodišnjem, ni na prethodnim popisima, nije zabeležen rast broja žitelja, naprotiv. I sve ih, kaže s gorčinom prof. dr Branislav Đurđev sa Departmana za geografiju novosadskog PMF, pre ili kasnije, čeka ista sudbina.
ZA GODINU - 10.000 MANJE!
Koliko je trend opadanja broja stanovnika u Vojvodini obeshrabrujući, najbolje govori podatak da je broj rođenih u 2011, dakle godini u kojoj je Obornjača ostala i bez svog poslednjeg žitelja, bio za čak 10.589 manji od broja umrlih (17.410 - 27.999). Ništa bolje nije ni u celoj Republici, jer je broj umrlih od broja rođenih u toj godini bio veći za 37.337 (102.935 – 65.658).
OD 200 SALAŠA OSTALO DESET
Samo uz, otprilike, kilometar i po puta od sela Gunaroš, u kojem Milinski danas živi, do Obornjače, nekad je bilo 60 salaša. - Sa onima uz stari Segedinski drum, na potezu prema Molu i Adi, Obornjači ih je gravitiralo oko 200 - dodaje on. - Sada ih je jedva desetak, a malo ko na njima je mlađi od 60-70 godina.
- Obornjača jeste najcrnja tačka na demografskoj karti Pokrajine, ali ni ostala sela ne mogu da se nadaju ničem boljem - kaže Đurđev, inače jedan od naših najistaknutijih eksperata za demografska kretanja.
- Bojim se da je, čak i kada bismo najzad počeli da praktično primenjujemo bezbroj puta proklamovane mere, to teško zaustavilo proces njihovog konačnog umiranja. Jer, za to su potrebne decenije, a ona, bojim se, nemaju toliko vremena.
PRENELI IME
Otprilike petnaestinu kilometara od Obornjače, u opštini Ada postoji još jedno selo istog imena u kojem, po popisu iz 2012. živi oko 200 duša. Reč je, objašnjava Milinski, o bivšoj poljoprivrednoj koloniji čiji kolokvijalni naziv Dve vetrenjače su bivši žitelji Obornjače, koji su se tamo preselili, nazvali njenim imenom.
