Beogradska škola tretmana parkinsonove bolesti uživa međunarodni ugled

izvor: rts  foto:                                                                                                                  15.06.2016

O uzrocima Parkinsonove bolesti još uvek se ne zna mnogo, iako se sprovode opsežna istraživanja. Najvažniji faktor je starenje, jer se sa godinama povećava rizik da neko oboli od Parkinsonove bolesti. Manji broj obolelih nosi određene genetske mutacije, to jest ‒ bolest može imati nasledni karakter.

Postoje brojna istraživanja koja imaju i neke svoje terapijske modalitete o mogućim uzrocima koji dovode do Parkinsonove bolesti. Važno je istaći da ne postoji nijedan način, nijedna procedura pomoću koje osoba može da smanji rizik od Parkinsonove bolesti

Parkinsonova bolest ne znači uvek tremor

U široj javnosti, obično se pojava drhtanja tela, tremora, vezuje za Parkinsonovu bolest. Za emisiju „Sve boje života", asist. dr Igor Petrović, neurolog na Klinici za neurologiju Kliničkog centra Srbije, objašnjava:

„Tremor jeste čest simptom, na primer ‒ od sto ljudi u opštoj populaciji, troje ili petoro će imati tremor. Međutim, najveći broj njih nema zapravo Parkinsonovu bolest. S druge strane, od desetoro osoba koje su obolele od Parkinsonove bolesti njih četvoro neće nikad imati tremor tokom svoje evolucije.

Zbog toga neurolozi koriste jednu sintagmu da nije svaki tremor Parkinsonova bolest niti je svaka Parkinsonova bolest praćena tremorom. Tremor u Parkinsonovoj bolesti jeste jako specifičan ‒ javlja se na ekstremitetima, najčešće na ruci (kada je jedna ruka potpuno relaksirana).

Na jedan volšeban način se gubi kada pacijenti tu ruku upotrebljavaju, da bi se ponovo javio u nekom momentu kada je ruka relaksirana. Ukoliko osoba ima ovakvu vrstu tremora, onda se može posumnjati da se radi o Parkinsonovoj bolesti".

Koje se sve tegobe javljaju kod osoba kod kojih se sumnja na postojanje Parkinsonove bolesti?

‒ Iako je tremor najfascinantniji simptom ove bolesti, i obično razlog da se pacijenti obrate lekaru, ono što dominantno prebojava probleme obolelih od Parkinsonove bolesti ‒ jeste sporost.

Ta sporost je u početku neprimetna i najčešće, kao i tremor, zahvata jednu ruku. Osobe imaju probleme u nekim svakodnevnim radnjama koje zahtevaju brzinu i preciznost. To je, na primer, zapertlavanje pertli, manipulacija sa dugmićima, rukopis postaje specifično usitnjen i sve sitniji i sitniji.

Vremenom ta sporost zahvati i druge delove tela ‒ kad zahvati nogu, onda pacijenti primećuju da jedna noga zaostaje pri hodu. Kako bolest napreduje tako sporost zahvata i sve delove tela, oboleli imaju problema sa hodom, sa okretanjem u krevetu i uopšte, celokupnom motorikom.

Kako se postavlja dijagnoza ove bolesti?

‒ Dijagnoza Parkinsonove bolesti postavlja se klinički ‒ na osnovu specifičnih tegoba koje imaju bolesnici i karakterističnog neurološkog nalaza koji mi nađemo pri pregledu.

U savremenoj eri, u savremenoj medicini postoje brojne dijagnostičke metode koje mogu da potkrepe kliničku dijagnozu Parkinsonove bolesti ili da je dovedu u pitanje, međutim, ne postoji nijedna pojedinačna procedura na osnovu čijeg nalaza mi možemo da kažemo da se radi ili ne radi o Parkinsonovoj bolesti.

U tom daljem dijagnostičkom procesu neurolog je ključna figura ‒ on tumači neurološki nalaz, tegobe bolesnika i nalaze doktorskih ispitivanja.

Kakav je tok bolesti?

‒ To je progresivna, teška bolest, i neretko dolazi do onesposobljenosti. Međutim, postoje brojne predrasude u široj javnosti da je neumitno vezana sa teškim invaliditetom i zbog toga jedno od najčešćih pitanja, jedno od prvih pitanja na koje mi treba da odgovorimo kao neurolozi kada je nekom dijagnostikovana Parkinsonova bolest, jeste: kakva je prognoza.

Da li će i kada oni postati invalidi, da li će i kada će da urade sve ono što su zamislili u svom životu. Ipak, ja bih želeo da naglasim da je to bolest kod koje u savremenoj medicini i sami bolesnici, a i mi kao njihovi lekari, možemo da osetimo zadovoljstvo zbog uspešne i efikasne terapije.

Čitav niz godina se simptomi mogu dobro kontrolisati, kada kažem niz godina, on se sad neretko meri i decenijama da pacijenti i te kako mogu biti funkcionalni na zadovoljavajuć način: on zahteva redovne kontrole, stalne izmene režima terapije, kombinacije različitih lekova, ali u najvećem broju slučajeva jeste moguć zadovoljavajuć život.

Postoji, nažalost, podgrupa bolesnika kod kojih terapija nije tako delotvorna i oni zahtevaju i šire angažovanje medicinskih institucija, javnosti, nas kao lekara i od početka bolesti zahtevaju veću podršku u porodici.

Na koji način se bolest leči i koliko dugo terapija daje rezultate?

‒ Terapija Parkinsonove bolesti formirana je pre skoro pedeset godina i tada je shvaćeno da nedostatak određene supstance u mozgu ‒ u slučaju Parkinsonove bolesti to je dopamin ‒ supstitucijom tj. nadoknadom te supstance mi možemo da pomognemo bolesnicima.

Ova terapija je efikasna i predstavlja svojevrsnu revoluciju u neurologiji da nadoknadom supstance mi možemo da lečimo simptome. To je utrlo put i nekim drugim terapijama kao što je lečenje Alchajmerove bolesti.

Dakle, stub terapije Parkinsonove bolesti je medikamenozna terapija, tj. lekovi. Postoje i drugi modaliteti terapije ‒ to su, da tako kažem, novije terapijske procedure, invazivne, ugradnja pumpi koje će dopremati taj dopamin kontinuirano ili hirurške metode lečenja gde ugradnjom elektroda mi stimulišemo specifične strukture u mozgu.

Ove novije metode su, međutim, odabrane samo za mali broj bolesnika, to nije više od pet posto bolesnika obolelih od Parkinsonove bolesti.

Koliko su u našoj zemlji obolelima dostupne savremene metode lečenja?

‒ U pogledu samih terapijskih procedura ja mislim da neću pogrešiti ako kažem da je najveći broj lekova, savremenih lekova za lečenje Parkinsonove bolesti, dostupan u našoj zemlji. Drugi problem je ekonomski aspekt ‒ neki od tih lekova su skupi, oni su skupi za mnogo finansijski naprednija društva nego što je naše.

Međutim, i pored toga mislim da asortiman lekova sa kojim raspolažemo omogućava da dugi niz godina na zadovoljavajućem nivou lečimo bolesnike od Parkinsonove bolesti. Novije terapijske procedure koje su invazivne, na žalost, nisu dostupne u našoj zemlji.

Ja bih to ponovo naglasio s obzirom na to da postoje brojne kontroverze u poslednje vreme, pogotovo o hirurškoj terapiji da je selektovana za manju grupu bolesnika.

Poslednjih godina i meseci postoji inicijativa, tako da se nadamo da će u narednih nekoliko meseci, ne više od pola godine do godinu-dve, i ove novije metode biti dostupne u našoj zemlji i za naše bolesnike.

Laza Lazarević i dr Vladimir Kostić

Kako objašnjava dr Petrović, Parkinsonova bolest, i uopšte, problem neurodegenerativnih bolesti, u poslednjih četvrt veka predstavljaju jednu od najdinamičnijih oblasti istraživanja ne samo neurologije nego čitave medicine. Promenjen je „reljef" neurodegenerativnih bolesti i samog parkinsonizma, što je rezultiralo svakako boljom terapijom. Verovatno u široj javnosti nije poznato da je Laza Lazarević, naš pisac i neurolog, prvi opisao Parkinsonovu bolest u našoj zemlji krajem devetnaestog veka, samo nekoliko decenija nakon što je Džejms Parkinson inicijalno opisao ovu bolest u Londonu. „Kažemo, svega nekoliko decenija, zato što je u to vreme protok informacija bio mnogo sporiji. Sa druge strane, poslednjih dvadeset pet godina istraživački je ovu oblast u našoj zemlji zapravo obeležila grupa lekara na Klinici za neurologiju KCS-a, na čelu sa prof. dr Vladimirom Kostićem" ‒ dodaje naš sagovornik.

Beogradska škola Parkinsonove bolesti

Kontinuitet od skoro dvadeset godina istraživanja rezultirao je sa više stotina publikacija. Dr Petrović ističe: „Moje lično zadovoljstvo je da sam, boraveći u nekim svetskim centrima koji se bave Parkinsonovom bolešću i lečenjem Parkinsonove bolesti, mogao da čujem da se sada govori o ʼbeogradskoj školi nevoljnih pokretaʼ ili ʼbeogradskoj školi Parkinsonove bolestiʼ. Ovo ističem, između ostalog i zbog samih bolesnika, jer mislim da u ova vremena koja nisu najsrećnija za one koji su oboleli (a ni za medicinu generalno u našoj zemlji), važno je da ipak o njima brinu lekari koji su u ovoj oblasti edukovani. U pogledu edukacije ‒ usluga koju pacijenti dobiju ne zaostaje puno za uslugom koju dobiju u centrima po Zapadnoj Evropi. Ovi radovi su ne samo pratili istraživanja koja se odvijaju u svetu nego su velikim delom diktirali trendove u savremenoj parkinsonologiji".

rts.rs