U istoriji parlamentarizma u Srbiji opozicija nikad slabija

 izvor : rse foto: rfe                                                                                            29.09.2015.

Ima li šanse da se konsoliduje rascepkana i nejaka opozicija u Srbiji uoči pokrajinskih izbora i najave mogućih vanrednih parlamnetarnih izbora sa namerom vlasti da učvrsti svoju, inače, vrlo stabilnu i ničim ugroženu poziciju. Može li opozicija da stane na noge posle poraza koji je doživela 2012. i 2014. godine, kada je do tada najjača DS spala na jednocifrenu podršku a neke partije, poput LDP-a i Šešeljevih radikala, ostale van Parlamenta? Sagovornici RSE kažu da oni koji se nadaju smeni vlasti, treba da osluškuju šta se događa među vladajućim Vučićevim naprednjacima. Kada oni oslabe zbog unutrašnjih trvenja i podela, tada će i ovakva opozicija dobiti šansu.

Kako izgleda današnja opoziciona scena Srbije? U centru i levo od njega je neoporavljena Demokratska stranka i još nekolicina stranaka, što parlamentarnih što vanparlamentarnih, većinom nastalih iz nje.

Na desnom spektru radikali su nešto malo ojačali povratkom lidera Vojislava Šešelja iz Haga na domaću scenu, ali sa očiglednim zaokretom u odnosu na svog glavnog dosadašnjeg protivnika - naprednjaka. Ili, kako neko reče, od dva kuma, Šešeljeva oštrica je uperena samo prema jednom - predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. Dakle, Vučić sa Šešeljem više nema brige.Tu su i DSS i Dveri koji se nadaju da će biti okosnica okupljanja desnice.

Nećemo se baviti procentima koje stranke trenutno imaju u glasačkom telu, pošto je stanje stvari na političkoj sceni Srbije i bez toga sasvim jasno, a procenti raznih istraživača javnog mnjenja sa ove ili one strane osporavani.

Srđan Bogosavljević iz Ipsos Stratedžik marketinga kaže da je najveći problem opozicije njena rascepkanost.

„Te podele su sve začinjene svađama, a svađe su nešto što birače jako odbija.“

Kolumnista Teofil Pančić podseća da desničari u opoziciji nemaju više prođu sa svojim antievropskim i rusofilskim stavovima, dok je proevropska opozicija doživela brodolom, a naprednjaci su joj, kako kaže, „kidnapovali“ vlastiti program.

„Opozicija je danas razbijena, što svojom krivicom, što delovanjem vlasti koja gleda da joj maksimalno suzi manevarski prostor legitimnim, ali i nelegitimnim sredstvima.“

Sa druge strane, sklapaju se ili najavljuju politički savezi: DSS i Dveri sa jedne i sa druge SDS Borisa Tadića i LDP Čedomira Jovanovića, dva lidera koji su doživeli politički poraz. Jedan u svojoj stranci i u glasačkom telu (Tadić), a drugi (Jovanović) među biračima, pa i u stranci koju već godinama napuštaju ugledni sledbenici. Ovi savezi nisu na fonu programskog ukrupnjavanja opozicije, kaže Pančić:

„U oba slučaja je to klasično ukrupnjavanje iz praktičnih razloga koji se svode na prelazak cenzusa.“

I pored snažne podrške Vučićevim naprednjacima, u glasačkom telu postoji prostor za opoziciju, kaže Bogosavljević:

„Postoji jedan procenat neopredeljenih ljudi koji nema za koga da glasa, ne zna za koga da glasa, a želi da učestvuje na izborima. Dakle, postoji potencijal da neko dobije te glasove. Međutim, u ovom trenutku, ovako kako izgleda opozicija, ne deluje ni po jednom indikatoru da može da osvoji te glasove.“

Da li je ikada bila slabija opozicija u Srbiji, od uvođenja višestranačja početkom 90-ih, do danas?

Srđan Bogosavljević misli da nikada nije bila slabija, iako liči na položaj socijaldemokratske opcije u vreme Miloševića.

A kako stvari stoje u istoriji srpskog parlamentarizma?

„Teško je reći da je bila ikada slabija nego danas. Ako uzmemo period kada su nastale političke partije u Srbiji, a to je 1881. godine, uglavnom su se dve partije smenjivale na vlasti. Pored njih dve, Srpske napredne i Srpske radikalne stranke, postojao je i čitav niz manjih partij. Ali, čini mi se da u našoj istoriji nismo imali toliki period da je opozicija toliko slaba u javnoj sferi da ne može da artikuliše zajednički stav oko bitnih pitanja koja se odnose na zemlju“, kaže istoričarka Ljubinka Trgovčević.

Vratimo se na današnju političku scenu Srbije. Oni koji se nadaju promeni vlasti svoje nade treba da usmere, ma kako to zbunjujuće zvučalo, u vladajuću stranku ili u njene koalicione partnere: najopasniji opozicionari Aleksandru Vučiću su njegov partijski drug, predsednik države Tomislav Nikolić i njegov koalicioni partner, vođa SPS-a (sa značajnim biračkim telom) Ivica Dačić.

„Kao što je svojedobno za Demokratska stranka bila najveći problem Demokratskoj stranci, tako se meni čini da je sada i za Srpsku naprednu stranku, najveći problem Srpska napredna stranka“, smatra Srđan Bogosavljević.

Teofil Pančić zaključuje: “Mislim da će pre vlast poraditi u nekom srednjoročnom periodu na konsolidaciji opozicije, nego što će to ona sama da uradi. Prilike su te koje će njih u nekom trenutku, ali to sigurno nije ovaj trenutak, učiniti relevantnijim nego što su trenutno.“

slobodnaevropa.org