Kulturna politika u Jugoslaviji: Od folklora do Pankrta
Izvor: rse
Datum: 18.10..2013
Na koji način je vođena kulturna politika u bivšoj Jugoslaviji, da li se i kako ona menjala u odnosu na spoljnu politiku zemlje i gde je socijalističkoj kulturi danas mesto – u muzejima ili naučnim institutima. Ovo su neke od tema međunarodnog simpozijuma “Kultura Titove Jugoslavije 1945-1980”, koji počinje 18. oktobra u Beču, gde će govoriti stručnjaci iz desetak evropskih zemalja.
Sve do raskida sa Sovjetskim Savezom krajem četrdesetih, glavno obeležje kulturne politike SFRJ bio je rigidni stav koji se ogledao u “diktaturi proletarijata”. Iako doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije Josip Broz Tito lično nije bio toliko zainteresovan za muziku koliko za filmsku i likovnu umetnost, stručnjaci ističu da su državne strukture videle upravo pesmu kao uticajno propagandno sredstvo.
Dok je u prvim decenijama socijalizma prema zabavnoj i džez muzici preovladavao negativan odnos, folklorna muzika je imala primat. O tome, prema rečima Tatjane Marković, muzikološkinje i idejne organizatorke simpozijuma u Beču koji se održava od 18. do 20. oktobra, postoje brojni dokumenti sačuvani u Arhivu Jugoslavije.
“Muzika se smatrala pogodnim sredstvom kojim se može pokazati kulturni nivo nove socijalističke Jugoslavije i kojom može da se vrlo jednostavno uspostavi komunikacija sa širokim narodnim masama. Odeljenje koje se bavilo odnosima sa inostranstvom računalo je pre svega na folklorne ansamble, dakle kulturno-umetnička društva kao najreprezentativnija koja bi trebalo slati u inostranstvo. Veoma su preporučivali takođe masovne horske pesme”, objašnjava Markovićeva, koja inače radi na Unoverzitetu u Gracu.
No, od druge polovine pedesetih postaju sve intenzivniji uticaji sa Zapada, te se u jugoslovenskoj umetnosti javlja avangarda. Šezdesetih godina osnivaju se brojni festivali zabavne muzike, u Zagrebu je “rođeno” Muzičko bijenale, a sedamdesetih godina iz Slovenije kreće pank val, predvođen ljubljanskim Pankrtima.
Profesor Leon Stefanija, muzikolog iz Ljubljane, ističe da su ove promene usko povezane sa društveno-političkim okretanjem Jugoslavije Zapadu, nakon razlaza sa Informbiroom.
“To je doba u kojem se može sve”, kaže Stefanija govoreći o kasnim sedamdesetim godinama prošlog veka. “I politika će to trpeti, jer je to njoj u interesu. U tome je zapravo bila i sposobnost tadašnje politike da to ipak ugura kao deo svoje oficijelne kulture. To je bila kao kultura mladih. Ta avangarda koju je politika dopustila i sav taj halo oko Pankrta i panka je nešto što uvek biva s avangardom – ona postaje klasikom, akademizmom, starom tradicijom. Naravno, postoji jako mnogo diskutanata koji bi odmah sad skočili i rekli ‘da nije bilo panka, ne bi bilo ni samostalnosti Slovenije i sl. Ja doista sumnjam u takve izjave.”
Bez kritičke analize socijalizma
Jedna od najčešćih tema u jugoslovenskoj kinematografiji bila je Narodnooslobodilačka borba protiv fašističkog okupatora. Za potrebe snimanja takvih filmova izdvajana su velika sredstva, a u nastojanju da bi scena u ostvarenju “Bitka na Neretvi” izgledala što realističnije, vlast je čak dopustila da se most na Neretvi digne u vazduh. Međutim, odnos prema melodrami u filmskoj umetnosti je bio bitno drugačiji, ističe Tatjana Jukić Gregurić, profesorka Filozofskog fakulteta u Zagrebu, koja navodi primer filma “Samo ljudi” Branka Bauera.
Iako, prema rečima Jukićeve, Bauerova melodrama, poput ratnog filma, eksploatiše sva važna mesta socijalizma – od izgradnje do ratne traume – ovaj film je svojevremeno izazvao buru negativnih reakcija. Razlog je, smatra naša sagovornica, u preispitivanju sećanja na revoluciju.
“Bilo bi, čini mi se, zanimljivo i potrebno komparativno analizirati način na koji se afekt prikazuje u melodrami nasuprot afekta u jugoslavenskom ratnom filmu. Jer oba žanra računaju s afektom i eksploatiraju ga. Međutim, čini se da melodrama to radi na način koji socijalizmu postavlja pitanje revolucije kao nerazriješeno, dok u ratnim filmovima afekt biva stavljan u takve sklopove i konfiguracije koje je socijalizam uspješno proradio”, objašnjava Jukić Gregurić.
Nakon raspada Jugoslavije i balkanskih ratova devedesetih odnos prema kulturnom nasleđu SFRJ sveo se na dve krajnosti: bespogovorno idealizovanje bivše zemlje, s jedne strane, i apsolutnu negaciju bilo kakvih vrednosti iz tog perioda, s druge. Prema rečima Gregurić, propuštena je konsekventna kritička opservacija socijalizma.
“Čini mi se da je došlo do historizacije i pacifikacije toga iskustva, koje se na brzinu prometnulo u muzejsku građu, u nekakav spomenički korpus koji nismo kritički analizirali. Možda je zadnji čas da se socijalizmu pristupi na takav način”, zaključuje naša sagovornica.
Međunarodni simpozijum u Beču će osim eksperata s univerziteta na prostoru bivše Jugoslavije, ugostiti i poznavaoce jugoslovenskog nasleđa iz Graca, Hamburga i Notingema.
