Šta god diskutovali, zauzimali strane na različitim stranama rova, praktično, ništa krucijalno ne možemo da promenimo. Karte su davno podeljene, a učešće u Jadranskoj ligi je neminovnost, smatra Vladislav Lučić, koji je u košarkaškim vodama više od pet decenija, kao igrač, trofejni trener i funkcioner.
Po poznatom stručnjaku, dve stvari diktiraju ovakvu situaciju- finansijska situacija, ali i prohodnost ka međunarodnim klupskim takmičenjima.
- U uslovima krajnje skromnih klupskih materijalnih baza, nije mala stvar kada su troškovi prevoza, hotela i službenih lica podmireni. Da li ste svesni da je mnogima problem kako platiti autobus i stići na utakmicu- bez dlake na jeziku će Lučić za „Sport“.
- U regionalnom takmičenju je šansa da se odigraju jači mečevi, mada ni ta liga nije savršena. A naša nacionalna liga, pa takva je, kakva je...Ne vredi lamentirati, kada ništa ne može da se ispravi. Logično je da je oslabljena, ali, moramo da se pomirimo da smo naš voz propustili.
Iako Lale Lučić konstatacijom da on samo posmatra iz desetog reda kao UNPROFOR, aludira na penzionerske dane, ne krije da, ipak, pomno prati zbivanja pod obručima.
- Daleko od toga da je na Jadranu sve savršeno, čak mislim da je ove sezone došlo do manje stagnacije većine učesnika. Jedino ko je napravio manji pomak su dva kluba, Budućnost i naš Radnički. Sastav iz Podgorice je druga država, ali zato, svaka čast mom kolegi Muti Nikoliću. Ima onih koji kažu, pa lako je njemu, ima iskusan tim, pa ti igrači nisu imali karijere u pravom smislu, dok nisu kod njega zaigrali. Sa druge strane, uočljiv je pad kvaliteta u regionalnoj ligi kada su u pitanju učesnici iz Slovenije, razočaravajuće...
Ako već ne možemo da bitnije popravimo status odnosno rejting domaćeg elitnog takmičenja, sagovornik smatra da možemo da se pozabavimo problemom razvoja igrača.
- Ne bih voleo da me mlađe kolege shvate kao "matorca" kojem je lako da deli lekcije, međutim, jedno ne mogu da shvatim. Talentovani klinci, sada uopšte ne želim da imenujem, jer će odmah pogrešno da se protumači, ulaze, ali i izlaze kao na traci. Na jednu grešku. Kako onda mogu da postanu respektabilna imena, a nije da nema basket štofa. Oni koji su aktivni, verovatno bi me zasuli objašnjenjima zašto tako mora, ali ne bi me argumentovano ubedili. Po meni, to je mnogo veći problem srpske košarke, nego odnos Jadranska- KLS. I još nešto, ta deca suviše rano odlaze, nedovoljno igrački zreli. Niti naprave neke karijere, niti reprezentativna košarka generalno profitira.
Lučić je mišljenja da srpski klupski milje nedovoljno uči na dobrim primerima.
- Ne može novac da bude oprvadanje za sve, mada je izuzetno važna stavka. To sam najbolje osetio na svojoj koži kada sam bio predsednik Crvene zvezde. Ali, FMP dok je egzistirao pod tim imenom je pravi primer kako bi trebalo da radi svojevrsna radionica za pravljenje mladih igrača. Imali su odličan sistem, pa i nije čudo što su "punili" mlađe reprezentativne kategorije. Znači, nije nemoguće, a njihov primer bi trebalo da bude putokaz za ostale - poručio je Vladislav Lučić.
PODSEĆANjE NA RAD SA TALENTIMA
Lale Lučić je u bogatoj karijeri vodio četiri reprezentacije, Nigeriju, Obalu Slonovače, Jugoslaviju i Nemačku, ali je trofeje osvajao i sa Crvenom zvezdom i Partizanom, u muškoj i ženskoj konkurenciji. To je samo delić prebogate karijere. - Moja malenkost je valjda malo zaslužna i za razvoj Aleksandra Đorđevića, koga sam puštao da igra po 20-ak minuta, iako je imao samo 17, 18 godina, a ispred sebe imao iskusnu konkurenciju poput Zorakića ili Obradovića, na mestu pleja, svojevremeno u Partizanu. Slično sam radio i u Zvezdi, pružajući šansu Saši Obravodiću ili Tomaševiću. Nisam samo brojao greške, a nije da ih nisu pravili.
O MLADIM KOLEGAMA Lučić ne bi voleo da je na mestu trenutno aktuelnih kolega u domaćoj košarci.
- U ovu priču ne spada Svetislav Pešić, koji ima iskustva i rejtinga, kao i Miroslav Nikolić. Ali, šta je sa ostalima? Jedino Vlada Jovanović može da kaže da radi po sistemu Duška Vujoševića, a ostali se snalaze, kako znaju i umeju. Nekada su naši treneri, skoro redom, govorili da su učili od Ranka Žeravice ili Aleksandra Nikolića, bilo je to drugo vreme. Željko Obradović i Dušan Ivković su odavno u inostranstvu, a mlađa generacija trenera je, sticajem okolnosti, prepuštena sama sebi. I to je problem srpske košarke.
