Ako se košarkaško bogatstvo meri američkim metričkim sistemom, Srbija je u prethodnih deset godina osiromašila do nivoa zemlje trećeg sveta. Kada komesar Dejvid Štern zatvori ceremoniju NBA drafta 2012. u Nju Džerziju, krenućemo u potragu za našim talentima obrnutim redosledom, sa začelja liste prozvanih, nadajući se da ćemo uočiti bar jednog igrača sa neugašenim američkim snom. Možda momka iz Crvene zvezde Nemanju Nedović.
Krajem juna „proslavićemo“ devetu godišnjicu izbora srpskog košarkaša u prvoj rundi drafta, koja se završava tridesetim pročitanim imenom. Bilo je to već davne 2003, kada je Darko Miličić kao drugi pik razdvojio superstarove današnjice, Lebrona Džejmsa i Karmela Entonija. Na istom brodu našli su se i Žarko Čabarkapa i Aleksandar Pavlović, koji su se iskrcali kao 17. i 19. putnik. Niko nije slutio da gledamo poslednje krstarenje naših Atlantikom.
Tačnije, pretposlednje. Neki se sećaju da se Mile Ilić, kao 43. pik Nju Džersija na draftu 2005, godinu kasnije zaputio ka „smetlištu“ Njujorka i odigrao pet utakmica za Netse. Od tada, Srbi su na šalterima u Americi kupovali karte u jednom pravcu. Upražnjena „nacionalna“ mesta u svetskom košarkaškom kongresu nije imao ko da popuni. Štern je prozivao naše momke u vreme kada su retke preostale zvanice na draft ceremonijama uveliko zevale, a glavni protagonisti već davali intervjue.
Na obodima NBA pijace smenjivali su se Uroš Tripković, Milovan Raković, Tadija Dragićević i Milan Mačvan, bez nade da će se potencijalni američki kupci latiti novčanika i proveriti njihove kvalitete. Kao kada stalno prolazite pored iste tezge i znate da nećete zastati. Samo se Nemanja Bjelica prišunjao dovoljno blizu prvoj rundi kao 35. pik Minesote, ali je svoje NBA snove okovao dugotrajnim ugovorom sa španskom Kahom, iako su „vukovi“ iz Mineapolisa u tom trenutku mogli da ga zamisle kao deo „čopora“. Možda je pogrešio.
Veliki talas naših igrača, koji je devedesetih preplavio obale Amerike i promenio NBA demografiju, odavno se povukao i ostavio trojicu da se praćakaju na suvom - Vladimira Radmanovića u Atlanti, Sašu Pavlovića u Bostonu i Darka Miličića u Minesoti.
Čini se da nam sve češće oči zacakle kada pročitamo izveštaje o dobrim igrama Crnogorca Nikole Pekovića i Čeha Jana Veselog. Kao da su naši.
