Hadžibegić : Dali smo vrhunski autogol

izvor: vecrenje novosti, foto: vn                                                                                                                           01.05.2015.

Odigrao je, u velikom stilu, 65 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, bio treći igrač svih vremena, posle Zlatka Vujovića i Dragana Džajića, one bivše, velike zemlje, po broju mečeva u dresu s nacionalnim grbom, bio i ostao veliki džentlmen i fudbalski gospodin. Faruk Hadžibegić (59), danas, iz pariskog ugla, prelistava najlepše uspomene iz nezaboravnog perioda mladosti, slave i uspeha.

- Ponosan sam na svaki odigran meč za Jugoslaviju! Svaki poziv i svaka utakmica, svaki karantin i pripreme, bili su, za mene, istorijska i životna priča. Od svake se može snimiti film, napisati knjiga s 65 poglavlja. Pamtim lepe trenutke, zadovoljstvo što sam bio s tim ljudima, od trenera, do saigrača i članova uprave. Počeo sam, s mojom generacijom, od pionira, nastavio s juniorima, sve do prvog tima. Igrali smo evropska i svetska takmičenja. Ne možemo jedni druge zaboraviti. Ne ulazimo u politiku, a kad se vidimo, to je iskreno druženje. Za taj period me vezuju najlepše uspomene - kaže Hadžibegić, dok bistrimo uspomene u njegovom omiljenom kafiću u ulici Anžu, nedaleko od Jelisejskih polja.

* Da ne uskraćujemo nikom pravo na državu, ali zamislimo, samo na trenutak, da smo ostali zajedno. Ko bi, od tolikog izbora, danas sastavio reprezentaciju?

- Ko kod da bi igrao, bili bismo šampioni! Da nije bilo tog prokletog rata, Jugoslavija bi bila evropski, svetski i olimpijski pobednik. Ne samo u fudbalu, već u bilo kom sportu. Sastavljanje reprezentacije u košarci, odbojci, rukometu, bilo bi prava glavobolja za selektora. Ne bi mogli da nas savladaju ni vanzemaljci! A ovako smo pobedili sami sebe. Generalno smo gubitnici, u svakom pogledu.

* Pratite li današnji fudbal u zemljama bivše Jugoslavije?

- Na vrlo niskim granama je, u svim novonastalim državama. Izgubili smo veliko takmičenje, kao što je bila jugoslovenska Prva liga. Nestali su konkurencija i kvalitet. Poremetile su se vrednosti i kategorije. Sve naše reprezentacije žive od igrača koji igraju u inostranstvu. Svesno smo napustili juniorski pogon, koji je uvek bio priznat u celom svetu. Nisu nas u ono vreme džaba zvali evropskim Brazilcima.

* Talenta imamo. Šta nas koči?

- Imamo problem autoriteta. I dalje igramo “na mišiće”. Niko se, od ministarstava, preko predsednika saveza i klubova, pa do trenera, ne bavi strukturom i problematikom fudbala, time kako se fudbal pravi i prodaje. Mi to znamo da radimo, ali pravi kvalitet danas nije u prvom planu. U fudbal su se uključili neki ljudi kojima tu ne bi trebalo da bude mesto. Krivica je više na političkim, nego na sportskim strukturama.

* Da li je privatizacija rešenje?

- Mi, na teritoriji bivše zajedničke države, još delujemo po specifičnom modelu koji ne znam ni kako bih nazvao, po nekom mešovitom socijalističko-kapitalističkom sistemu. Ne bih hteo da ispadne da prodajem znanje, ali ekonomija je danas osnov svega. Fudbal više nije samo igra, već veliki biznis.

* Koliko bi regionalna liga, kao što je to slučaj u košarci, mogla da vrati rivalitet i kvalitet?

- Teško je porediti jedan sport s drugim. Nisu isti ni uslovi, ni pravila igre, ni budžet. Lično, ja sam protiv regionalne lige. Sada na tlu bivše Jugoslavije imamo šest država, i svaka od njih ima svog predstavnika u evropskom takmičenju. Ne stižemo daleko, jer još nemamo kvalitet, ali se, ipak, takmičimo. A regionalna liga bi bila neka vrsta kup takmičenja, iz koga bi dalje išli samo po predstavnik ili dva. To je, po meni, sportska diskriminacija. Kad se već desilo to što se desilo, onda treba svaka zemlja da ima svog predstavnika u Evropi. Na kraju, i to me najviše boli, nisam, nažalost, siguran da su nam sigurnosni uslovi i politička situacija takvi da bismo mogli da se upustimo u taj rizik.

* Posećujete li Sarajevo, Beograd, Zagreb?

- Idem svugde. Nemam granica ni predrasuda. Razlika ima. Ne samo zato što se Jugoslavija raspala. Ceo svet se menja. U inostranstvu živim već 30 godina, i kad odem u Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, osećam se kao da sam došao u svoju zemlju. Bosanac sam, što se kaže, “s dna kace”, i ništa drugo ne mogu da budem. Ali, poštujem sve. Rođen sam u toj zemlji, i ona je moja. Nije smelo da se desi to što nam se dogodilo. Sami smo najviše krivi. Jer, to je bila naša kuća. Ne mogu da prihvatim nijednu mrtvu glavu, a palo ih je mnogo, da bismo, od one i onakve zemlje, dobili to što danas imamo. Da smo se rastali po principu “ruka ruci”, za stolom, to bih još i prihvatio. Žao mi je što moja generacija nije mogla da mlađima prenese lepotu druženja, življenja, vaspitanja, kulture, kao što su je nama preneli naši očevi. Rat nas je u tome sprečio.

* Koliko se kultura življenja izmenila?

- Moje Sarajevo se promenilo, kao i drugi veliki gradovi u bivšoj zemlji. Nametnute su neke nove norme. U mom gradu ranije nikada nisam video parkirane automobile po trotoaru, niti da neko stane nasred tramvajskih šina da bi kupio novine ili cigarete. Došli su novi običaji, protiv kojih je teško boriti se. Žao mi je zbog toga. Mi smo, bivši Jugosloveni, kulturan, olimpijski narod, svetski priznati u sportu, nauci, muzici, filmu... I to sve gazimo. Zašto?

* I ranije ste se u Sarajevu, ipak, delili na “vaše” i “naše”...

- I danas se delimo. Ako si naš, navijaš za Sarajevo, ako si njihov, navijaš za Želju. To su bile naše podele.

* Čime se danas bavite?

- Imam više funkcija. Prva i najjača je uloga dede. Imam dva unuka, od pet i godinu dana, od starije kćerke Inde, koji žive na relaciji Pariz - Sarajevo. Sa mnom je mlađa kćerka Maja. Ostale uloge su mi čitav život vezane za fudbal.

* Za sobom imate i bogatu trenersku karijeru, a posedujete i najvišu trenersku diplomu s licencom UEFA?

- Pre nekoliko dana sam, po programu FIFA, položio i za međunarodnog eksperta koji može da formira trenerski kadar. Ali, nikada ne zaboravljam onu našu diplomu, koju sam, sa desetkom, stekao kod dr Veljka Aleksića. Tad je pokojni Miljan Miljanić došao da mi čestita na odbrani diplomskog rada.

* Angažovani ste u fudbalskoj komisiji UEFA. Koliko uspevate da doprinesete modernizovanju fudbalske igre?

- Od naših ljudi, u ovoj komisiji zasedaju još i Ivan Ćurković, Dejan Savićević, Davor Šuker, zajedno s Platinijem, Bonjekom, Albertinijiem, Hijerom i ostalima. Tražimo načine da unapredimo fudbal, ali tako da nijednog trenutka ne promeni svoju prirodu. Protiv smo video-tehnike. U fudbalu se uvek mora povući za rukav. Izvršni odbor UEFA posle naše predloge usvoji, ili ne.

* Da li biste trenirali nekog s naših prostora?

- Zašto da ne! Sramota je zaboraviti da je Crvena zvezda bila evropski prvak, kao što je sramota da jedna institucija poput Hajduka dođe u krizu u hrvatskoj ligi.

NIŠTA SE NIJE PROMENILO

 o S kim ste od bivših saigrača ostali u vezi?

- Sa svima! Život nas je odveo na svoje strane, ali kad se vidimo, odnos je isti. Sretnem se s Tomom Ivkovićem, Dejom Savićevićem, Zlatkom Vujovićem, Safetom Sušićem, Katanecom, Šukerom... Nedavno sam, sa bivšim saigračima, bio u poseti Sportskom centru Fudbalskog saveza Srbije u Staroj Pazovi. Zadivljen sam uslovima.

IDEALNIH 11

 o Kako bi, da ste vi selektor, i da Jugoslavija postoji, danas izgledao sastav reprezentacije?

 - Subašić, Ivanović, Kolarov, Spahić, Baša, Kolašinac, Bešić, Pjanić, Marković, Matić, Modrić, Rakitić, Džeko, Jovetić... Treba se setiti gde sve igraju naši. Kako bih za sve pronašao mesta?! A gde su još oni koji su uzeli tuđa državljanstva.

NISAM ZABORAVIO GOJKOČEU

o Pamtite li Gojkoečeu?

- Slagao bih kada bih rekao da sam ga zaboravio! Kako ga ne bih pamtio, kad mi je u Firenci u četvrtfinalu Svetskog prvenstva odbranio penal? Odigrali smo tu utakmicu ravnopravno s Argentinom Maradone i Kaniđe, i to bez Šabanadžovića, koji je dobio crveni karton. Bili smo spremni da budemo šampioni. A onda smo sva trojica koji smo bili dobrovoljci za penale - promašili. Ali i to je sastavni deo sporta.

novosti.rs