|
Glumački život: Teško je pregurati ceo mesec, ljudi nemaju ni za lekove!
izvor: evn foto: vn 23.07.2015.
Da li glumci mogu da žive od svojih pozorišnih plata ili im je za pristojan život neophodno bar dvostruko radno vreme - igranje u filmovima, serijama, reklamama, "prigodnim" tezgaroškim predstavama? Koliko je ovakvim angažmanima ugrožen kvalitet produkcije, koliko su društvo i oni sami - krivi što su, uz umetničke, neophodni i mnogi drugi "darovi" da bi glavu držali nad vodom? Bar toliko da isplivaju iz kredita, izbore se za osnovnu egzistenciju i ne postanu socijalna priča na naslovnim stranicama dnevnih novina...
- Ništa mi nismo ni u gorem, ni u boljem položaju od ostalih. Lekara ili prosvetara, na primer. Delimo sudbinu celog naroda. Naravno, kao i svuda ima onih koji dobro žive od svog posla, kao i onih koji životare - kaže glumac Boris Pingović. - Koji je posao najisplativiji? Sve zavisi. Nekad se radi i volonterski da bi se izneo projekat, ali kad si popularna faca i snimiš reklamu, to može biti dobra i brza zarada. Sve se dešava stihijski: ako si trenutno u "špicu", u prilici si da unovčiš popularnost dok ne dođe neko drugi...
Pingović ističe da je najveći problem branše to što ne postoji cenovnik za filmske i serijske honorare, pa s njim ni minimalna cena rada. Zato kolege često "dampuju", po sistemu - ako nećeš ti da prihvatiš ulogu, hoće neko drugi:
- Zbog toga trpi produkcija. Uzima se onaj koji je jeftiniji, a ne bolji. Ima i takvih među nama koji pristaju na sve, pa i na ponižavajuće uslove. Čim nema zakonskog okvira, moguće su razne stvari. Uloge se dobijaju i "burazerski", na osnovu poznanstva i već utvrđenih šablona. Kasting nije obavezan, najčešće se organizuje za mlade i još nepoznate glumce. Dešava se i da se jedna kompletna glumačka ekipa "seli" iz filma u film. Zato nam je takva i kinematografija... Nedostatak novca i skromna produkcija sve diktiraju. Malo je para, pa sve ostaje u ortačkim krugovima, osim ako su u pitanju veliki projekti, koje namenski finansira država ili nevladine organizacije. U tim slučajevima, može da se zaradi i nešto više.
Njegov kolega Igor Đorđević, istim povodom, daje i konkretnu ilustraciju današnje situacije:
- Iako glumci dele sudbinu cele nacije, pošto su javne ličnosti, ljudi su skloni da misle da oni zarađuju bolje i da je njima lakše sastaviti mesec. Greška - ističe Đorđević. - Ukoliko je zaposlen u nekom od malobrojnih teatara, prima u proseku pedesetak hiljada dinara mesečno. A, ako je bio lud i odlučio da se nekako skući i još osnuje i porodicu, onda je, kao ja, podigao stambeni kredit u "švajcarcima" i mesečno dobija petnaestak hiljada dinara. Da bi preživeo, prinuđen je da radi gotovo sve što mu se nudi za dodatni honorar, koji em je mali, em vam niko ne garantuje da će uopšte biti isplaćen. Naravno da postoji ugovor, ali - ili se firma ugasi i više ne postoji, ili vas mole za razumevanje jer "teška je situacija svuda"... Oba slučaja sam iskusio. I ne samo ja. Naravno, čast izuzecima, producentskim kućama u kojima su isplate redovne i relativno realne, ali njihov broj je sve manji i iz godine u godinu sve teže posluju.
U posebno teškoj sitaciji su stari i bolesni glumci. Branša pamti period kada je na čelu Saveza dramskih umetnika Srbije bila Danica Maksimović (početkom dvehiljadite), po zahtevima i naporima da se što više učini za one koji su nemoćni i već zaboravljeni.
- U to vreme imali smo fond za pomoć kolegama, pravili smo predstave "korisnice" od čijeg prihoda smo finansirali neke njihove potrebe - objašnjava Danica Maksimović. - Tridesetak kolega nam se mesečno javljalo zbog toga što im je isključen telefon ili struja, za lekove, nosili smo im hranu u bolnicu, pa i kupovali aparat za disanje. Za novorođenčad glumaca nabavljali smo mleko i pelene. Tačno sam znala ko se u kakvoj situaciji nalazi, a insistirali smo i da se utvrdi najniža cena rada za rad na televiziji, i uopšte - ispod koje nije smelo da se ide. Za pomoć su se javljale i kolege iz unutrašnjosti, ali još češće iz Beograda. Među njima i mladi i stari, i anonimni i nekada slavni...
"Kada me niko ne zove da radim mesec, dva, počinjem da se pitam jesam li živa i padam u depresiju."
Ova rečenica, koju je pre nekoliko godina u jednom intervjuu izgovorila primadona našeg glumišta Mira Banjac, umnogome odslikava stanje u glumačkim vodama.
Šta preduzeti kada pozivi za angažmane izostanu celu sezonu, pa i dve? Na koji način upregnuti svoj talenat, da bi se porodici obezbedio dostojanstven život?
Prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Gordana Đurđević Dimić kaže da se mnogi glumci pošto zađu u neke zrelije godine, polako mire sa neveselom situacijom.
- Oni koji se ne mire, sebi nalaze dodatni posao, a svakodnevica im je satkana od jagme za angažman i od lova na prilike za posao - kaže Đurđević Dimić, dobitnica mnogih priznanja, među kojima je i nagrada "Žanka Stokić" koju dodeljuje Kompanija "Novosti".
Mimo angažmana u nekoj pozorišnoj kući, glumci "kopaju" po literaturi, traže nove tekstove, prave monodrame, duodrame, pokušavaju to na neki način da prodaju, prijavljuju se na konkurse... Tu dobiju neki dinar ako imaju nekoga ko će za njih da lobira. Kada se sredstva i dobiju, otvara se novi problem - kako plasirati te predstave da bi se od njih nešto zaradilo.
Gordana Đurđević Dimić veli da njena plata u SNP iznosi 60.000 dinara. Srećom, zovu je često reditelji u filmove i TV serije. Ali, bez honorarnog posla se ne može, pa često prihvata da bude voditelj kulturnih manifestacija ili da se pojavljuje kao recitator.
Naša sagovornica dodaje da se mnogi umetnici angažuju u političkim strankama kako bi bili "bliže vatri". Angažmani u pozorištima, filmovima i TV serijama često zavise i od političke pripadnosti, simpatija prema nekim strankama.
SREDNjI NIVO
Glumac novosadskog SNP Radoje Čupić takođe priznaje da bi isključivo od plate teško izdržavao porodicu.
- Ako glumačke plate posmatramo u kontekstu kompletne ekonomske situacije u Srbiji, one su na nekom srednjem nivou - kaže Čupić, koji honorarno sarađuje i režira u novosadskom Pozorištu mladih i u Narodnom pozorištu u Somboru. - Imam sreću da me često zovu da učestvujem u filmovima i TV serijama, pa tako dopunjujem kućni budžet.
PLATE U POZORIŠTU
U beogradskim pozorištima se, kako saznajemo, glumačke plate kreću od četrdesetak (za početnike) do šezdesetak hiljada dinara. Visina plate zavisi od statusa i godina radnog staža, pa se podrazumeva da najveća primanja imaju oni koji nose repertoar i "štihovi" su kuće.
|
