24-ta godišnjica devetomartovskih demonstracija

 izvor : agencije                                                                      09.03.2015.

Deveti mart se tako urezao u srpski kalendar mitova i danas, više od dve decenije kasnije, stoji rame uz rame sa 5. oktobrom - datumom koji je mogao da bude praznik, ali je postao nešto sasvim drugo.

I jedan i drugi su simboli borbe i građanskog otpora, ali su se, kako su godine odmicale, peli na lestvici simbola propuštenih prilika i velikih i neostvarenih snova o boljoj budućnosti.

Od većine snova je ostala samo izmaglica, pa 9. mart i 5. oktobar iz godine u godinu samo podebljavaju liniju koja razdvaja političare i obične građane.

 To su dani o kojima je najlakše vrlo malo govoriti, a tako se uglavnom ponašaju i njihovi direktni akteri.

 Ljudi zaslužni za devetomartovske demonstracije (ili bar njihovi politički naslednici), sada su u paradoksalnoj situaciji - nominalno su na vlasti, ali su u suštini na političkoj margini i deo su glasačke mašinerije vladajuće većine okupljene oko SNS.

 Da se na vanrednim parlamentarnim izborima nisu pridružili listi najjače stranke u zemlji, jasno je da bi se našli u društvu nekih saboraca iz devedesetih - daleko ispod cenzusa.

 Njihovi saborci odavno ne obeležavaju 9. mart, a kada su se karte na političkoj sceni promešale 2012. godine, postalo je jasno da će i SPO to činiti sve tiše i tiše.

Tako je možda 2014. godine nenamerno učinjena i mala usluga ovom mitu - zbog izborne kampanje, obeležavanje godišnjice jednog od važnijih datuma u novijoj političkoj istoriji je "pomereno" na 8. mart.

 Ove godine nema izbora, ali SPO 9. marta u prvi plan stavlja proslavu 25 godina postojanja stranke, iako je "rođendan" tek za pet dana.

 U najavi SPO piše da će se danas pod sloganom "Prvih 25 godina" obeležiti četvrt veka stranke, da će se na prijemu gostima obratiti predsednik SPO Vuk Drašković i da će biti prikazan film o najvažnijim događajima u istoriji SPO, dok je obeležavanje devetomartovskih demonstracija konkretno spomenuto tek u poslednjem pasusu.

 Tradicionalno, delegacija stranke će položiti cveće na Trgu Republike i na mestima pogibije demonstranta Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića.

Uprkos tome što 9. mart danas postoji samo u odjecima, a baš zbog te linije podele između političara i građana, i 24 godine kasnije vredi istaći koliko je važan prvi korak. Bez obzira na ono što su godine donele kasnije.

 Mnogi se slažu u oceni da je 9. mart bio temelj kasnijih demokratskih promena u Srbiji i da nije bilo njega, ne bi bilo ni demonstracija 1996. i 1997. godine, niti 5. oktobra 2000. godine.

 Demonstracije 9. marta su na ulice izvele oko 100.000 ljudi, po gradu je razmešteno više od 10.000 policajaca, a beogradski asfalt su gazili i vojni tenkovi. Žestoki sukobi su odneli dva života, a deveti mart se "prelio" u "plišanu revoluciju" i doneo prve pobede protiv Miloševića.

 Ipak, za rušenje njegovog režima nije bilo snage i bilo je potrebno još skoro celih deset godina. Zato i danas ostaje pitanje - da li bi sav užas koji je zadesio bivšu Jugoslaviju bio izbegnut da je režim tada definitivno pobeđen.

Izlazak građana na ulice organizovao je Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković 16. februara 1991. proglasom pozvao na demonstracije "9. marta, tačno u podne, na Trgu republike" zbog huškačkog izveštavanja TV Beograd, koja je tada prvi put prozvana TV Bastiljom.

 Direktan povod za poziv da "TV Bastilja mora pasti" bio je državni komentar koji je pročitao urednik Slavko Budihna u kome se navodi da SPO sarađuje sa proustaškim i profašističkim režimom u Hrvatskoj. "što je suprotno vitalnim, istorijskim interesima srpskog naroda".

 Glavni zahtevi demonstracija bili su smene direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika - Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova.

Miloševićev režim nije želeo da dozvoli demonstracije, pa je policija blokirala prilaze Trgu i od jutra počela da potiskuje demonstrante, koristeći palice, suzavac i vodene topove.

 Lideri opozicije su se pred naletom policije sklonili u Narodno pozorište, a sa terase tog zdanja Drašković je demonstrantima izdao komandu "Juriš!"

 Tada su počeli žestoki, višečasovni sukobi na ulicama Beograda.

 U haosu su poginuli su maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod "Londona" pogođen iz vatrenog oružja kada je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada sa visine od pet metara kod "Beograđanke".

 Centar grada bio je opustošen, a u sukobima demonstranata i policije je povređeno je 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi, među kojima i Drašković.

 Tog dana je policija nasilno zabranila rad Radija B92 i cenzurisala televiziju Studio B. Miloševićev zahtev za zabranu zbog "pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti", sproveo je ministar policije Radmilo Bogdanović.

 Uveče su ulice bile potpuno puste, policija je tokom noći hapsila na desetine demonstranata, a "mir" su čuvali tenkovi, koje je režim izveo na ulice u večernjim časovima.

"Deveti mart" ipak nije završen te noći.

 Studenti su se organizovali i 10. marta su se okupili na Terazijskom platou gde su uz podršku građana pored ostavki čelnika i urednika državne televizije, zatražili i ostavku ministra policije, oslobađanje svih uhapšenih i omogućavanje rada B92 i Studija B.

 Dan kasnije, na Ušću je SPS organizovao kontra-miting sa kog je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije". Studenti su tokom mitinga nazivani "ustašama" i "huliganima".

 Tada je brojnim podelama u društvu definitivno dodata još jedna - "roditelji na Ušću, deca na Terazijama".

 Studenti su nastavili sa danonoćnim protestima i svojom "plišanom revolucijom" sve do 14. marta, kada su svi njihovi zahtevi prihvaćeni.

 Usvojene su ostavke Mitevića i Bogdanovića, smenjeni su urednici TV Beograd, B92 i Studio B su nastavili sa radom, a oslobođeni su svi uhapšeni.

Na kraju, kao i prošle godine, vredi podsetiti i na reči Dragane Milojević-Srdić, jednog od devetomartovskih simbola, čija je slika kako prkosi vodenom topu sa uzdignuta tri prsta obišla svet:

"Danas, gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost."