|
Siniša Kovačević: Piromani gase i dostojanstvo
izvor : agencije 25.11.2014.
Nema nijedne multikonfesionalne i multinacionalne imperije, koja se nije raspala u krvi i pepelu. Rimska, Otomanska, Austrougarska, Britanska, Sovjetska, Jugoslovenska.
Jedino su, nekako, valjda slučajno, Englezi uspeli da u Britanskoj imperiji sve bude englesko, osim pepela i krvi na kraju.
Samo par meseci ranije, moglo se sa zluradošću uskliknuti, a šta je sa Sovjetskim Savezom?
A onda je poštar zazvonio dvaput, dugo se izvinjavajući zbog zakašnjenja, paket je negde zalutao, dešava se... I isporučio vatru i krv. Ukrajinsku i rusku vatru i krv.
Onaj koji je vatru podmetnuo danas se ističe u gašenju. Tako policija najlakše i prepoznaje piromane. Podmetnu požar, a onda oprlje obrve gaseći ga. Nekako, bez zluradosti, na osnovu ovoga zaključujem, raspašće se i Evropska unija. Daleko bilo.
Nema nijedne multinacionalne i multikonfesionalne imperije koja svoje trajanje nije gradila i branila na favorizovanju jedne nacije. Rimska Romeja, Ruska Rusa, Otomanska Turaka, Austrougarska Nemaca, Britanska...
Stao mi mozak, ne mogu da se setim ko je to u Britanskoj imperiji bio građanin prvog reda, a ko je sve sedeo iza. Ali, nije ni važno.
Opet mi stade mozak, dobar dan, gospodine Alchajmer, koja je to nacija koja je danas u EU tako dominantna. Ne, ne mislim na Amere, mislim na onu državu čija kancelarka bez izbora smenjuje premijere Italije i Grčke, pred kojom francuski predsednik vlade stoji skrušeno i smerno kao sremačka udavača. I trepće.
Eto vidite, sme se treptati. Govorim o onoj naciji koja je danas, drugim sredstvima, uspela ono što joj nije pošlo za rukom koristeći „debele berte“, „tigrove“ i „meseršmite“ i za čega je potrošila dva velika rata.
Znam da se kod njih ide u Brisel, a da nisu Belgijanci, dakle ide se tamo po misao, po novogovor, po novi moral, novi pogled na svet, odlučuje se o tome ko će biti premijer tamo negde, ko može da pobedi na izborima, tamo drugde, kolika će biti šargarepa, a koliki krastavac.
Šargarepo, ti ne rasteš lepo, tanka dole, a debela gore... Dramaturg, dramaturškinja, psihološkinja, trener, trenerka, a muška babica - babac. Ko je rekao Kominterna, sram ga bilo.
Koja to poslovna kombinacija funkcioniše po principu, ja u posao investiram milion evra, ti sto evra, a u poslovnim odlukama naši glasovi vrede isto. Ne mogu da se setim nijedne. Opet taj mozak...
To nema nigde. Pa valjda je logično da onaj ko daje stostruko više... Ima, čekaj. Ima u EU. Tamo su glasovi Nemačke i Luksemburga isti po snazi, Engleska i Slovenija, Francuska i Malta... Pa da, tamo se sve odluke donose konsenzusom, tamo će i glas Srbije vredeti isto kao i glas Italije. Najmanje.
Samo je tamo bolje raditi za stranog poslodavca nego biti sam svoj gazda, ionako nismo kompetentni i dorasli da donosimo odluke u vlastitu korist. Bolje je biti traktorista i kombajner kod Arapa i Holanđana, nego orati vlastitu dedovinu, sigurnija je ona u rukama Nemaca i Hrvata.
A oni sa fakultetima? Biće magacioneri. Malo li je. Prošla su ona vremena kad je važilo, čija zemlja njegovi hlebovi, nema više nacionalnih bogatstava, sad su sva bogatstva naša. Čija naša? Opet mi stade mozak. A kada belgijski, slovenački, švedski vlasnik šoping mola isplati čistačice i kasirke, čiko, gde ide ono što se zove profit. Ostaje li u Kragujevcu ili ide u Maribor?
Ne čujem dobro. Čiko, jel’ sav ovaj lebac tvoj? I šta radi strani investitor, bog mu dao zdravlja, blagosloven i neophodan kao vazduh, kad se ovde zapati jedna od evropskih tekovina, ako se ne varam zove se sindikat, pa se izborimo za plate od celih trista evra. Valjda neće demontirati fabriku i preneti je u Moldaviju ili Jermeniju gde su plate dolarski dvocifrene. Neće, pa zakleli su se u našu sreću, pa oni su kod nas iz ljubavi.
Nešto potpuno nebitno, ali da ne zaboravim. Juče su komšije iz Palmotićeve slavili slavu. A kod onih u Vlajkovićevoj su na rođendanu, tačno u nula časova i osamnaest minuta, pevali „Podmoskovske večeri“.
Doduše tiho, ali ipak pevali. Kako zašto je to bitno?
Pa u novim udžbenicima istorije piše da su nas Oni tri puta bombardovali u ovom veku. Da, da, najpre u Velikom ratu, tada smo četiri godine bili pod njihovom okupacijom, u školama se govorio njihov jezik, pa onda krajem ovog veka, ponovo bombe, kasetne i „tomahavci“, danas su nam odeljenja za onkologiju puna dece, zbog njihovog osiromašenog uranijuma, pre toga u Drugom svetskom, opet bombardovanja, opet okupacija, ubijalo se sto za jednog, logori su bili puni, opet se u školama govorilo njihovim jezikom...
Kako kojim? Pa ruskim, naravno. Kako gde to piše, pa u novim udžbenicima istorije. Kako, gde? Pa odmah iza lekcije o onom odvratnom teroristi Principu. Kako ne verujete? Pa pitajte Mila.
Da je Gavrilo bio negde u austrougarskoj uniformi, negde, tamo daleko, ne bi palo na pamet da puca u okupatora. Ko je rekao okupatora? Ko je rekao okupatora, poslednji put pitam, neka odmah ustane, ili ću kazniti ceo razred!
Bolje da nam naši soldati i soldatuše, čiko, jel’ se kaže soldatuše, donose mir u nama tako dragim i ne više tako dalekim Gvinejama, Pakistanima, Fiđijima...
Ako njima donesu slobodu, neće misliti o svojoj. Ponekad će ih, doduše, donositi zamotane u plavu krpu sa žutim zvezdicama, ispaljivaće se plotun u vazduh, paziće se da se nebo ne pogodi, motaće tu krpu u pravilan trougao oštrih ivica i kao relikviju predavati uplakanim ali ponosnim i srećnim roditeljima.
„Zbog vašeg jedinca i njegove herojske smrti danas su deca u Burkini Faso mnogo srećnija. Zbog smrti vaše jedinice...“
Danas i jedinice, a ne samo jedinci, imaju privilegiju da polože život na oltar ne samo svoje Otadžbine, nego i avganistanske, kurdistanske, iračke, libijske, sirijske i svih dugih, uglavnom naftonosnih otadžbina. Dakle, zbog smrti vaše jedinice danas je iračka nafta za Ju-Es-Ej besplatna, a za Evropu mnogo jeftinija...
Dovoljno je biti snishodljiv, puzdan i ponizan, tupavo osmehnuti klimoglav i čanče će biti puno. Dovoljno je samo poljubiti kravu u usta i biće mleka. A šta ako krava poželi peting? Ili još nešto više. Ako moraš da klekneš i da lapćeš. Važno je da je drobina puna. Šta tada? A dostojanstvo? Ne mogu da se setim, stao mi mozak.
Uostalom, ovakav tekst samo može i da napiše neko bez mozga.
|
