Remek-delo Ive Andrića "Na Drini ćuprija" gledaćemo kao film, televizijsku seriju i rok-operu, u režiji Emira Kusturice. Gordan Mihić dobio je težak zadatak - da napravi scenarističku građu od monumentalnog Andrićevog romana, čija radnja obuhvata zbivanja u rasponu od skoro 400 godina. Šta izabrati iz tog raskošnog dela koje obiluje zapletima, dramatičnim sudbinama i stradanjima?
- Sve junake povezuje most, sazidan po želji velikog vezira Mehmedpaše Sokolovića, koji je, kao dečak, otrgnut od majke i porodice zbog danka u krvi i odveden u Carigrad. Ta njegova žudnja za nečim što je nepovratno izgubljeno, taj okamenjeni bol, spaja ga sa žudnjom junaka "Ćurpije" Andrićevih "višegradskih priča", od kojih svaki ima svoj neostvaren san, svoj uzlet, zanos, pad, i svoju kob. Posle dugog i pomnog traganja, radnju sam usredsredio na likove kao što su Radisav, Fata Avdagina, Ćorkan, Milan Glasinčanin, Alihodža Mutevelić, Gregor Fedun, Rifka, Lotika - otkriva Gordan Mihić za "Novosti".
Po Mihićevom scenariju u Makedoniji se ovih dana snima i film "Deca sunca", u režiji Antonija Mitrićeskog. I dok ova priča već oživljava na ekranu, u "radionici" poznatog srpskog scenariste sprema se još mnogo malih čuda. Jedno od njih je priča o meksičkom revolucionaru Panču Vilji, kojom se, posle "Doma za vešanje", "Crna mačka, beli mačor", širi spisak filmova koje potpisuje tandem Mihić-Kusturica.
- "Pančo Vilja" je priča o meksičkoj revoluciji iz prvih decenija dvadesetog veka, pobuni bezemljaša, utonulih u glad, bedu i beznađe, protiv zemljoposednika, koji su surovom diktaturom vladali zemljom. Pančo Vilja i Zapata bili su vođe pobune koja je postala opštenarodna, pobedili su, osvojili vlast i, kao mnoge druge revolucije, uništili samu sebe. Pančo Vilja je prosto ključao od života, beskrajno odan poniženima i siromašnima i krajnje surov prema bogatašima. Ženio se osamdeset puta, preživeo više smrtnih presuda, patio zbog neuzvraćene ljubavi jedne lepotice, usudio se da napadne Ameriku, svog najboljeg druga kaznio streljanjem zbog izdaje, padao i dizao se da bi stradao - zbog ljubavi.
* Šta mu je zajedničko sa junacima iz današnje istorije?
- Danas je sve drugačije. Ne znam s kim ili sa čim bih mogao da uporedim Panča Vilju i njegovo doba. Sve se odvija u drugim okolnostima, evolucije i pobune dešavaju se preko interneta, vladari sveta nisu ništa manje surovi i milosrdniji, ali se štite pričama o slobodnom svetu, demokratiji i ljudskim pravima, laž i sila su dominantna obeležja moći i vlasti, uz neviđenu podršku sajber-oružja najnovijih generacija. Jedino ko bi, eventualno, mogao da bude nešto kao Pančo Vilja jeste Asanž ili Snouden. Nema više snažnih strasti, širokih kolorita, bujanja elementarnih emocija. Samo klik i - gotovo.
* Nekoliko godina radite na scenariju za seriju "Ognjište", koja kroz prizmu glavnog junaka treba da prikaže koliku je žrtvu podneo srpski narod ne bi li dobio svoju državu. Šta današnja Srbija može da nauči iz tog vremena?
- Ovu zemlju ne zanima njena istorija i vreme kada se Srbija rađala iz pepela. Zato nema volje niti vidim smisla da vam odgovorim na pitanje šta bi sadašnja vlast mogla da nauči od one, poput Garašaninove, o kojoj sam pisao u "Ognjištu.". Da objasnim zašto pominjem baš Garašanina: zato što za 45 godina službe - a bio je i ministar i predsednik vlade i držao je, bukvalno, sve poluge moći u svojim rukama - ne samo što nije stekao nikakvo bogatstvo, već je, po odlasku sa vlasti, bio prinuđen da iznajmi pod kiriju dve sobe i kuhinju u Grockoj da bi imao gde da provede poslednje dane.
* Stalno slušamo priče o teškoj situaciji u kulturi. Postoji li trenutno neki svetli primer?
- Kako da ne! Evo vam primer Emira Kusturice i Andrićgrada, što je podvig dostojan i divljenja i poštovanja. Ranijih godina, u isto tako nepodnošljivo teškim ekonomskim prilikama, načinili su podvige glumci i reditelji koji su se latili producentskog posla i bukvalno spasli srpski film - Ljubiša Samardžić, Dragan Bjelogrlić, Ivana Mihić, Zoran Cvijanović, Srđan Dragojević, Srdan Golubović ...
* "Sirote male hrčke" napisali ste pre više od četiri decenije, a i danas su aktuelni. Postoji li, ipak, nešto što biste promenili u ovom tekstu?
- Ništa! Priču o ta dva bedna crva čija glupost, lenjost i besmislene svađe prouzrokuju nacionalnu katastrofu napisao sam u ranoj mladosti, za jedno popodne, kao radio-komediju, i ne sluteći da će posle radija ući u sve medije - od televizije, pozorišta i filma do "Antologije srpske satire". Šta sada da im dodam - ajped, internet, fejsbuk? Ko zna, možda su se već i tu ugnezdili, jer su odavno izvan moje kontrole - retko ko traži autorsku dozvolu da ih igra, valjda ih smatraju opštom imovinom.
* Učestvujete li u tom procesu prenošenja reči na platno i desi li se da vas "slika" razočara?
- Imam pedeset snimljenih filmova, osamnaest TV-serija, četrnaest pozorišnih drama, da dalje ne nabrajam, i dešava mi se da ne prepoznam ništa od onog što sam napisao. Dva filma sam se odrekao, a sada jednostavno sklonim ime sa špice.
* A na koje svoje delo ste najponosniji?
- Na to ne mogu da odgovorim. Ne živim u prošlosti, ne bavim se svojom biografijom i delom, ostavljam publici da bira šta će više, a šta manje voleti.
* Šta vam je inspirativnije, a šta teže da napišete - dramu, komediju, istorijsku priču...?
- Nikada nemam plan šta ću napisati i koji će to žanr biti. Pišem po instinktu, od prvog dana, i puštam da se likovi u priči slobodno razvijaju. Samo jedno unapred znam - da i najdramatičnije priče ne mogu postojati bez humora
PIŠEM KAO ŠTO DIŠEM
Jugoslovenska kinoteka nagradila je Mihića nedavno visokim priznanjem "Zlatnim pečatom".
- Možete dobiti mnogo nagrada i u zemlji i u svetu, ali dve su zaista posebne. Kada vas nagrade kolege iz udruženja i Kinoteka - kaže Mihić i dodaje da ne razmišlja da stavi "pečat" i na svoju karijeru. - Pisanje nije posao, nema tu staža i penzije. Pišem kao što dišem i hodam, inače nisam živ.
BORBA ZA BOLJU SRBIJU
Seriju "Ognjište", čije se snimanje već dugo iščekuje, Mihić je pisao pet godina. Kroz tri ciklusa od po 26 jednočasovnih epizoda prati se priča o Srbima od nastanka Velike škole do kraja 19. veka. - Glavni junak je Aksentije Aksa Višnjić, daleki rođak Filipa Višnjića, siroče koje se školuje radeći uz poslužitelja po retkim školama. Vremenom, postaje obrazovan čovek i sposoban trgovac, trošeći bogatstvo na podizanje škola, bolnica i crkvi. Putujući upoznaje znamenite ličnosti svog doba - od Karađorđa, Getea, Vuka Karadžića, Miloša, Viktora Igoa, Gogolja, dva turska cara, do Đure Jakšića, Zmaja, Ilije Garašanina... Aktivno učestvuje u stvaranju prve srpske države i deli velike zanose, nadu te epohe, očajava zbog pogrešnih političkih poteza, biva hapšen, doživljava raspad porodice i rasejanje svoje dece, ponovo se uzdiže, obnavlja dom i do kraja vodi borbu za bolju Srbiju.
