Baš kao što nema bioskopa bez mraka, tako gotovo da i nema savremenog domaćeg filma bez muzike Zorana Simjanovića.
Samo da nabrojimo sve filmove za koje je pisao muziku, „odjavna špica“ ovog teksta bi bila skoro neiscrpna. A komponovao je za ravno šezdeset četiri igrana filma, više od pedeset TV filmova i serija, preko pedeset crtanih i kratkih filmova i više od pet stotina reklamnih spotova...
Za početak, malo parče iz njegove bogate filmske trake. Mnogi povezuju Dragana Nikolića sa filmom „Nacionalna klasa“ i čuvenim „fićom“. Znaju da je naslovnu numeru „Flojd“ pevao Dado Topić. Manje se zna da je za ovu trajnu i prepoznatljivu filmsku temu zaslužan upravo Zoran Simjanović Simke.
Zaslužan je i za još mnogo toga. Sarađivao je sa brojnim našim rediteljima: Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Slobodanom Šijanom, Brankom Baletićem, Goranom Paskaljevićem, Emirom Kusturicom... Sigurno se može reći da je svojim radom dao muzički pečat jednom izuzetnom periodu jugoslovenske i srpske kinematografije.
Njegova muzika je, kad je posredi film, najčešće ostala i pamtljiv zaštitni znak, originalna zvučna asocijacija na mnoga ostvarenja pomenutih autora. Kao kompozitor, pored brojnih nagrada i priznanja, dobitnik je i dve Zlatne arene na festivalu u Puli za muziku u filmovima „Miris poljskog cveća“ i „Balkan ekspres“. Osvajao je i nagrade za muziku u filmovima „Otac na službenom putu“, „Tito i ja“, „Tango argentino“. I ko zna za još koliko filmova.
Za njega kažu da je propevao i pre nego što je progovorio. Neki još svedoče da je, dok ga je majka vozila u kolicima, pevušio „Ide Tito preko Romanije“. Čim je stao na noge, dočepao se dedinog klavira.
Bio je jedan od pionira rokenrola u Beogradu, prangijao je i prašio sa legendarnim „Siluetama“ i „Elipsama“, sve do pred kraj šezdesetih, kada je i zvanično prestao da bude roker. Okrenuo se primenjenoj muzici i do danas potpisao na stotine legendarnih filmskih tema.
U svet muzike je, kako kaže, ušao sa šest godina. Pre nego što je krenuo u osnovnu školu, „da ne gubi vreme i da se nečim zanima“, roditelji su ga poslali da uči klavir kod profesorke Jele Kršić. Negde pred gimnaziju, s nekoliko drugara, koji se okupljaju kod Ljube Đorđevića, kasnije orguljaša „Silueta“, Simjanović počinje da svira u bendu. Tada nije bilo ploča, slušao se Radio Luksemburg, koji je puštao najveće svetske hitove i te stvari su se „skidale“. Sviralo se radi zabave, ali i prestiža u društvu. Onda je u svakoj beogradskoj ulici postojao jedan takav sastav.
- Onda je došla Gitarijada, gde smo se pokazali kao dobri svirači i Zoran Hristić, tada najpoznatiji filmski kompozitor posle Bojana Adamiča, sa filmom „Nemirni“ umešao se u naš život - kaže Simjanović.
- Moj imenjak me je nagovorio da upišem Muzičku akademiju. Tada sam shvatio da bi filmska muzika mogla biti moj budući poziv. Voleo sam film. Voleo sam raznu muziku, i to je bilo to. Sve je, dakle, počelo slučajno.
Istaknuti kompozitor kaže da je ovaj prelaz od rokera do stvaraoca filmske muzike za njega, ipak, bio težak.
- Taj preokret je bio vrlo bolan. Morao sam da ostavim rokenrol potpuno, da zanemarim sve to što je dotad bilo, da završim Akademiju, da završim vojsku i onda da počnem da se bavim potpuno nekim drugim stvarima. Kada sam se vratio iz vojske, počeo sam da radim na televiziji honorarno i da učim šta je to film, kako se montira, i gde i kakva vrsta muzika dolazi. Posle toga dolaze prve neke TV emisije komponovane, neke TV serije, i dolazi serija „Grlom u jagode“.
Kaže da mu je ta kultna serija bio prvi ozbiljan posao i da mu je bilo stalo da ga dobro uradi.
- Srđan Karanović me je pozvao u Klub književnika da vidi šta sam smislio, a ja sam sedeo i, čekajući ga, pozvao čuvenog vlasnika popularne kafane: „Budo, daj mi parče hartije“. I na tom parčetu hartije nastala je, za nekoliko trenutaka, tema iz „Grlom u jagode“. To sam odzviždao Srđanu, i još jednu tzv. balkansku temu, koja mi se motala po glavi, i čak mi se više sviđala. Ali u demokratskom glasanju, u montaži, reditelj i montažerka su me nadglasali sa 2:1, i ta moja balkanska tema je do danas ostala neupotrebljena.
Sve je onda krenulo svojim tokom i od učešća u filmu „Nemirni“ potpisao je šezdeset četiri igrana filma. Da li u toj nepreglednoj filmskoj traci izdvaja neko ostvarenje posebno?
- Prvi igrani film „Specijalno vaspitanje“, za koji sam radio muziku, mnogo volim. Dakle, „Grlom u jagode“ i „Specijalno vaspitanje“ dođu mi kao prva deca. Ali tu su i „Balkan ekspres“, „Miris poljskog cveća“... Stalno sam se trudio da budem različit, da mi svaki film, u zavisnosti od priče, bude potpuno drugačiji. Zato postoje, recimo, „Petrijin venac“ i „Nacionalna klasa“ kao dve potpuno drugačije i nespojive muzike.
Neizbežno pitanje ovom muzičkom geniju jeste da li ima i uzora?
- Uvek sam voleo Nina Rotu i njegovu fantastičnu saradnju sa Felinijem. Stalno sam svoju saradnju sa rediteljima pokušavao da uporedim sa njihovom, koja je podarila neprevaziđena ostvarenja. I dalje ne mogu da dokučim o čemu se tu radi, da li su tandem Rota-Felini bili slični senzibiliteti ili potpuno različiti, kao što se priča, ali su u ovome bili neverovatno zajedno. Uostalom, to je kao sa talentom, niko ne zna šta je to, a on jednostavno, u jednom trenutku izađe.
Simjanović i dalje komponuje muziku za filmove i uvek nalazi inspiraciju za takvu vrstu primenjene muzike.
- S rediteljima, sa kojima najčešće radim, sarađujem od početka nastanka filma, od same ideje. Kada čujem priču, dosta diskutujemo, uz uzajamno uvažavanje predloga, tako da bi se već u fazi pisanja scenarija mogli predvideti neki muzički elementi i njihovo mesto i uloga u dramaturgiji filma.
Filmska muzika je veoma šarolika i filmski kompozitor mora da poznaje sve muzičke žanrove ako želi da bude dobar u svom poslu, kaže nam Simjanović.
- Od početka se trudim da svaki film na kojem radim, koliko god je moguće, ima drugačiju muziku. Recimo u „Specijalnom vaspitanju“ koristio sam savremeni zvuk, električni klavir i sintisajzere, za „Miris poljskog cveća“ upotrebio sam narodnu muziku koja se svira na listu, „Boško Buha“ je rađen s velikim simfonijskim orkestrom, „Zemaljski dani teku“ kao ruska romansa, u „Soku od šljiva“ našli su se svi novokomponovani narodnjaci, dok je „Nacionalna klasa“ na svoj način obeležena savremenom muzikom.
I mogli bismo sa Zoranom Simjanovićem o filmu i muzici još dugo, ali neka nešto ostane i za one koji nisu pročitali njegovu knjigu „Kako sam postao i prestao da budem roker“. A hteo je, kao mladić, da bude doktor i da leči ljude, ali u međuvremenu, postao je doktor za muziku.
PAMTI SE VALENSIJA
Filmovi za koje je Zoran Simjanović pisao muziku, osvojili su nagrade na svim velikim svetskim festivalima - Kan, Venecija, Montreal, Manila, San Sebastijan, Valensija, Korzika, Istanbul... Sa čuvenim Ivom Montanom je 1983. godine dobio počasnu nagradu grada Valensije, kada je specijalno napisanom muzikom otvorio filmski festival u tom gradu.
NIŠTA BEZ BIOSKOPA
Vraćajući se u prošlost, Simjanović nam kaže da u njegovo vreme nije bilo televizije, i da je celo njegovo vaspitanje bilo zasnovano na filmu. - Svi su išli u bioskop, bio je to potpuno drugačiji način života i vaspitanja. Recimo, „Crveni gusar“, čijoj bi se naivnosti danas svi smejali, mi smo gledali dvanaest puta.
