Sa Stefanom Urošem Drugim, kako je glasilo zvanično vladarsko ime kralja Milutina (1254-1321), nastupa jedna od velikih, presudnih promena u srpskoj srednjovekovnoj istoriji: u potpunosti se menja pravac kojim će se razvijati država Nemanjića, ali i karakter samog srpskog društva tog i nadolazećeg doba. Tako započinje Vlada Stanković (1973) vanredni profesor vizantologije na Filološkom fakultetu u Beogradu, svoju studiju "Kralj Milutin", prvu savremenu biografiju vladara, o kojem je, inače, ostalo malo pouzdanih činjenica i dokumenata.
Ako bi se u srpskoj srednjovekovnoj povesnici potražila ličnost koja bi bila svojevrstan pandam engleskom vladaru Henriju Osmom, izbor bi, nema sumnje, pao na kralja Milutina, ističe recenzent profesor Radivoj Radić. U oba slučaja radilo se o vladarima nespornih državničkih sposobnosti, o kraljevima koji su imali visoko mišljenje o svome položaju i suverenima koji su na svoje podanike ostavljali dubok utisak, zapravo nekakvu mešavinu uvažavanja i strahopoštovanja. Pri tome, ne nedostaju ni živopisne podudarnosti koje se odnose na njihove raskalašne prirode: nasuprot šest žena Henrija Osmog stoji Milutin sa svojih pet supruga.
Mnoge nejasnoće, praznine, pa i zagonetke u Milutinovom dugom životu, Stanković je pokušao da protumači i razreši na novi način, postavljajući neka nova pitanja. Među njima je i priča o prvom planiranom braku Milutina i Ane, ćerke vizantijskog cara Mihaila Osmog Paleologa, čime je trebalo da bude potvrđen čvrst politički savez između Srbije i Carigrada. Istraživače je taj događaj zbunjivao i zadovoljavali su se podatakom iz zapisa Georgija Pahimera, prema kojem je dogovor propao zbog neodlučnosti Milutinovog oca, kralja Uroša. Stanković piše da se to ipak dogodilo, najverovatnije 1269. ili 1270, iako u to vreme srpski princ nije bio stariji od petnaest godina, a princeza Ana bila mlađa od njega barem osam, a možda i deset godina. Njih dvoje su ostali vereni sve do velikih promena izazvanih Lionskom unijom crkava, ili kada su braća, predvođena starijim Dragutinom svrgla kralja Uroša 1276. godine.
- Odgovor na pitanje ko je bila majka Stefana Dečanskog, za koga se smatra da je rođen 1275. godine, nije moguće izričito dati, jer su posredi problematične godine velikih previranja unutar Srbije, kao i u širim diplomatskim i političkim odnosima na Balkanu. Mogućnost da je Stefan rođen iz vanbračne Milutinove veze mora i dalje važiti kao jedna pretpostavka - piše Stanković.
U svrgavanju i proterivanju oca, Dragutinu je svakako pomagao mlađi brat, ali o tome nema nikakvih pouzdanih podataka. Zna se da su se braća dugo godina veoma dobro slagala. Tome je doprinelo i to što su bili oženjeni sestrama, ćerkama ugarskog kralja Stefana V, Katarinom i Jelisavetom. U novi brak Milutin je stupio najverovatnije u leto 1284. sa Anom Terter, ćerkom prevratničkog bugarskog cara Georgija.
Dragutinov pad s konja pod Jelečom i prelom noge nije mogao biti razlog što je krunu prepustio bratu Milutinu. Očigledno je da je Milutin bio sposobniji i dalekovidiji, što će pokazati njegova dugogodišnja vladavina, u čijem je drugom delu došlo do preokreta. Shvatajući nove istorijske okolnosti, Milutin se od 1299. u potpunosti okrenuo Vizantiji, što je dovelo do razlaza sa bratom.
- U pregovore sa vizantijskom stranom ušao je čvrsto rešen da svoju porodičnu granu izdvoji iz šire srpske vladarske porodice. Sam, duboko u petoj deceniji života, sa ćerkom Anom udatom za naslednika vidinskog gospodara Mihaila Šišmana, on je mogao u osvit novog doba u odnosima s Vizantijom i na Balkanu biti uveren da će i njegov sin Stefan (koga je poslao tatarskom kanu Nogaju kao taoca) imati značajnu ulogu u borbi za prevlast sa Dragutinom, koja je neumitno predstojala. Dok je kralj Dragutin bio čvrsto usmeren na povezivanje sa zapadom, oženivši svog sina Vladislava Konstancom Marozini, nećakinjom ugarskog kralja Andrije Trećeg, dotle je Milutin u isto ovo vreme potpuno okrenut istoku i jugu.
Novi savez trebalo je učvrstiti i novim brakom, ovoga puta to je bila petogodišnja Simonida, ćerka vizantijskog cara. Venčanje je obavio u Ohridu tamošnji arhiepiskop Makarije 19. aprila 1299. U godinama koje su usledile Milutin je ušao u sukob sa strijim bratom, štićenikom katoličke Ugarske, iz koga je, uz pomoć vizantijskih snaga, izašao kao pobednik.
BORBA ZA PRESTO
Pravi problem Milutinove vladavine bilo je pitanje naslednika prestola. Do kraja života ostaće nepoverljiv prema svim pretendentima, nesiguran u njihovu vrednost ili vernost. Sa Simonidom nije imao dece i zakoračivši u sedmu deceniju života, posle mnogo promena i predomišljanja odredio je sina Konstantina - kraljevića, koji je morao poticati iz braka sa Anom Terter, za svog naslednika, ali je, očigledno, njegova volja bila nedovoljno snažna ili stvarna moć proklamovanog naslednika premala da bi se porodična vlast nastavila upravo tim putem. Sukobivši se sa ocem, Stefan Dečanski je u suštini nastavio tradiciju njegove vlasti, što će uraditi i potonji Stefan Dušan.
DANTE O MILUTINU
Istorijska ličnost kralja Milutina odavno je prešla granice ne samo srpske države nego i takozvanog Vizantijskog komonvelta, kaže dr Radivoje Radić. Kao ilustraciju navodi da ovog vladara pominje veliki italijanski pesnik Dante Aligijeri u svom čuvenom delu "Božanstvena komedija". Milutin se pominje i u jednom italijanskom viteškom romanu, u kome se govori o italijanskim vojnicima u službi srpskog vladara, o čemu se kazuje i u jednom natpisu iz Treviza iz 1304. Ugledni aragonski plemić Francisko de Monkada u svom istorijskom spisu doneo je i vest o braku Simonide i "kralja, vladara, Tribala iz Srbije".
