Osvojio je tri zlatne medalje i jednu srebrnu na evropskim prvenstvima, bio je svetski prvak i olimpijski vicešampion, jedini je trener sa trofejima u sva četiri međunarodna klupska takmičenja, uključujući i dve evroligaške titule.
Čoveka takve biografije gotovo je nemoguće zateći na nepoznatom terenu, tamo gde bledi značaj iskustva i počinje kreativna improvizacija.
To se desilo selektoru Srbije Dušanu Ivkoviću u šestoj godini mandata. Kada su planovi za Evrobasket 2013. u Sloveniji već bili tehnički precizno nacrtani, na reprezentaciju se survala lavina otkaza i povreda igrača, koja je pokosila noseće stubove i primorala Dudu da izgradi nove u rekordno kratkom roku.
U ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“, govori o prinudnoj korekciji cilja na šampionatu i otkriva da neće voditi nacionalni tim do Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016.
- Pošteno govoreći, ja sam i dalje selektor sticajem okolnosti. Da neko ne pomisli da sam stavio šapu na to mesto, koje sam na veoma fer način ponudio drugim ljudima. Rekao sam još 1995. godine da sam taj posao završio, kada se naša reprezentacija iz embarga kvalifikovala za sva moguća takmičenja. Posle toga uvek sam bio tu da pomognem, sve dok ta obaveza nije ponovo pala na mene jer je, na neki način, niko nije hteo.
Kako smo došli u situaciju da posao selektora postane nepoželjan?
- Jedini sam trener koji je sa klubom bio prvak Evrope i istovremeno vodio reprezentaciju. Kako to drugi nisu mogli? Za decu su priče da im klubovi ne dozvoljavaju. Ponudio sam da neko drugi preuzme posao na početku novog olimpijskog ciklusa, kako bi mogao da radi na duže staze i selektira tim za Igre u Brazilu 2016. Moguće je da bi bilo kvalitetnije da je taj posao neko drugi radio. Međutim, na meni je bilo da ispunim dogovor sa ljudima iz Saveza jer, kao što znate, ja nemam ugovor. Počinje novi četvorogodišnji ciklus i sigurno je da ga ja neću raditi do kraja.
Da li ste se ikad u karijeri susreli sa ovoliko otkaza i povreda?
- Verujem da nijedan trener nije bio u ovakvoj situaciji. Meni je rad u reprezentaciji duševna hrana, tako da nijednog trenutka nisam očajavao i tražio neke alibije. Počeli smo da radimo sa 10-11 igrača, a normalno je da ih u toj uvodnoj fazi bude osamnaest.
Kako izgleda trening sa osmoricom debitanata, koje treba na brzinu spremiti za turnirsko takmičenje, što se drastično razlikuje od posla klupskog trenera?
- Klupske sezone su drugačije programirane, uvek kažem da se ne treba previše istrošiti u početnom periodu. Ni sebe u vođenju tima, niti treba potrošiti sve adute, jer se praktično sve rešava posle šest-sedam meseci rada. U reprezentaciji je znatno drugačije. Pre svega, igrače treba osvežiti posle izuzetno naporne sezone, da se dovedu u isti status i da se postavi igra koja ima pobedničku filozofiju, koliko god imali vremena.
Šta možete da kažete o potencijalu momaka sa kojima ste prvi put radili?
- Teško je reći, jer većina nisu nosioci igre ni u svojim klubovima. Mogu da kažem da sam imao sreću da radim sa vanserijskim talentima, sa zlatnom generacijom koja je napravila prvi veliki bum i otvorila NBA vrata svim igračima. Takođe imam zadovoljstvo da radim i sa ovom talentovanom generacijom, ali se izgubila filozofija koja je nekad postojala. Igrači su stvarani u klubovima, a neku nadgradnju dobijali su u reprezentaciji. I ova generacija koja je prošla kroz naše selekcije stekla je igrački autoritet u reprezentaciji, a zašto je tako kratko trajala na internacionalnoj sceni jeste jedan fenomen, koji bi trebalo definisati makar kao pouku za buduće generacije.
Prilikom objavljivanja spiska igrača za EP kao osnovni cilj naveli ste plasman na SP u Španiji 2014, što podrazumeva mesto među šest najboljih timova. Da li je sada spuštena lestvica?
- Mislim da taj cilj više ne postoji. I pored svih tih problema, verujem da ćemo po pitanju želje, voljnog momenta, ponašanja i discipline igre, biti tim koji je spreman da se uvek bori do kraja. Promena tog cilja može da bude i neka vrsta rasterećenja za te mlade igrače, koji će u tim okolnostima dati i nešto više.
Da li vam se čini da su lestvicu spustili i navijači, koji više ne očekuju napade na medalje?
- Mi nikad nismo ni napadali medalje. Možda smo nasledili zemlju koja se zvala Jugoslavija, ali od toga nismo imali nikakve koristi. Sada smo mala država koja živi sa mnogo problema, moramo da gradimo nove odnose i novu tradiciju košarkaškog sporta. Da mi niko ne zameri, ja mislim da je Srbija, pre svega, košarkaška zemlja. Nije strašno što smo došli u situaciju koja može da se nazove krizom. Mnogo veće zemlje, kao što je Rusija, prolazile su kroz mnogo veće krize. Samo moramo da znamo šta ćemo i kako ćemo da radimo.
Da li možete da izdvojite najveće favorite?
- To su Španija i Francuska, zemlje koje trenutno imaju i najveću produkciju igrača, gde se najbolje i najorganizovanije radi. Nažalost, njihovi trofejni treneri dolazili su ovde i nisu se stideli da uče od poznate jugoslovenske škole, što je pominjao i Aito na trenerskoj klinici u Beogradu. Međutim, ne treba zaboraviti na prvom mestu Grke, koji su tri godine uzastopno klupski šampioni Evrope, tako da igrači Olimpijakosa i Panatinaikosa već sada imaju ogromno iskustvo. Takođe ni Slovence, koji su od raspada naše bivše domovine proizveli ponajviše igrača, ako ne računamo hrvatsku generaciju koja je igrala olimpijsko finale u Barseloni 1992. Ne bih da neko protumači ovo kao stavljanje tega, jer se radi o timu koji je načinom rada i ranije zaslužio da osvoji medalju. Sada imaju veliku šansu...
NE ZABORAVLjAM NOVICKOG
Veliki broj evropskih NBA igrača propustiće EP u Sloveniji. Možemo li, uprkos tome, da očekujemo kvalitetnu košarku?
- Izostanak nekih NBA asova sigurno će umanjiti kvalitet. Nikad ne mogu da zaboravim šta je za Evropsko prvenstvo 2005. u našoj zemlji značio Dirk Novicki i kako ga je prihvatila beogradska publika. Moguće je da će ovo izroditi nekog novog asa. NBA igrači doprinose kvalitetu, ali je visok kvalitet igre moguć i bez njih.
LITVANCI U ŽIŽI
Koliko ste imali vremena za analizu rivala u grupi?
- Iskreno, do ovog trenutka imali smo toliko posla da nije ostalo mnogo vremena za razmišljanje o protivnicima. Više pažnje posvetili smo im tek posle povratka sa turnira u Turskoj, pre svega prvom rivalu na šampionatu Litvaniji.
FAVORITI IZ DRUGOG PLANA
Koje još reprezentacije mogu da se umešaju u borbu za medalje?
- Čini mi se da su Rusi dosta oslabljeni, ali ne treba zaboraviti njihove odlične plasmane. Tu su još i Litvanci, koji imaju čak i igrače sa ogromnim učinkom u NBA. Nisam mnogo razmišljao o favoritima, iz prostog razloga što nisam video nas u toj borbi za medalje. Naravno, to ne znači da nećemo u svakoj utakmici ići na pobedu.
