Iako se položaj radnika u Srbiji svakodnevno pogoršava, i ovaj 1. maj, baš kao i oni prethodnih godina, neće obeležiti masovni ulični protesti. Čini se da je mnogo više onih koji praznik provode na prvomajskim urancima, uz roštiljanje u prirodi.
Iako su saglasni u oceni da su radnici potpuno obespravljeni, sindikati u Srbiji 1. maj dočekuju razjedinjeni. Protest su najavili Policijski sindikat, Novi sindikat zdravstva i Sindikat industrijskih radnika "Sloga" u 12h ispred spomenika Dimitriju Tucoviću na Slaviji. Sat vremena ranije i na drugom mestu, na Trgu Nikole Pašića, okupljanje organizuje Savez samostalnih sindikata Srbije. Potpredsednik tog sindikata Dragan Zarubica kaže za RSE da će na ulice izaći njihovo rukovodstvo i ne očekuje više od hiljadu do dve hiljade ljudi. On, međutim, tvrdi da čine sve što mogu da poboljšaju položaj radnika.
“Radimo sve i na međunarodnom planu i na domaćoj sceni, učestvujemo na svim skupovima na kojima ukazujemo na nepoštovanje zakona i prava radnika. Mislim da možemo da učinimo i više od toga. Nadam se da ćemo polako da podižemo tenzije i da se borimo za svoja prava. Dakle, radnici moraju da podignu svoj glas jer ovo kako sada ide, ne valja ništa. Mislim da će vrlo brzo ta svest proraditi u svima nama i da ćemo uskoro organizovati i mnogo veće proteste”, kaže Zarubica.
Branislav Čanak iz sindikata Nezavisnost pak ne veruje da bi uskoro moglo doći do masovnijih protesta radnika, uprkos njihovom položaju kome su, ocenjuje on, delom i sami doprineli jer su pristali na ćutanje. Slabljenje sindikata u borbi za prava radnika objašnjava time što se većina njih nije pripremila za novo vreme i, kako navodi, i dalje tavori u okvirima potreba socijalizma, a ne kapitalizma.
“To je kao kada glumcu ukradete scenu, i kažete igraj Hamleta, a nema ništa, nema scene. Ja nisam sindikat, ja samo samo predsednik sindikata, a glas treba da diže članstvo. Ali ako ono celo bude na roštiljanju 1. maja, ja tu ne mogu ništa da uradim. Dugo je vremena prošlo i naša tranzicija je najduža u istoriji. Ljudi su odustajali i trpeli, a kada to trpljenje pređe granicu kod pojedinca ili gurpe, postaje kasno za buđenje”, navodi Čanak.
I sociolog Srećko Mihajlović ocenjuje da su sindikati u Srbiji u krizi. Ne okupljaju dovoljno radnika, nisu organizaciono prilagođeni novim tendencijama, i imaju problema sa obezbeđivanjem kadrova. Ako se tome dodaju i veoma naglašene međusobne svađe i sukobi, onda se može lako uočiti da je društvena moć sindikata veoma niska, podvlači Mihajlović.
„Ukoliko ne ostvare neki uspeh na planu međusobnog približavanja, onda se sindikatima u nas loše piše. Radnici im se obraćaju tek kada im dogori do prstiju. Ali, ne treba se celokupna sindikalna akcija za izlazak iz krize usmeravati samo ka povećanju broja članova. I pored malog broja članova, imamo primere sindikata Grčke, Italije, Španije, koji uspevaju da organizuju velike proteste i na ulice izvedu milion ljudi. Ovde je to nezamislivo jer je trend individualizacije uzeo toliko maha da svako gleda stanje stvari u svojoj avliji i nema radničke solidarnosti“, kaže Mihajlović.
