Skoro 20 godina EU pumpa ogromne količine novca u BiH kako bi u miru sanjala svoj san o jedinstvenoj državi. Sada joj ostaje ili da projekat "neuspele države" i dalje spasava finansijskim injekcijama, ili da poslednje nemire shvati kao poziv na buđenje i krene u potragu za novim rešenjem. Do sada je svaki eksperiment sa BiH ispao gori od prethodnog.
"Da su bili efikasni, ne bi ih palili" izjavio je Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Valentin Incko komentarišući za hrvatski Jutarnji list nevolje političara bosanske Federacije. Solidan argument, koji se može i dalje razvijati - Da je on lično bio bolji u svom poslu, možda se oni ne bi razvili tako loše. Ili Incko nije ni mogao da bude dobar u svom poslu, zato što je situacija dole već bila toliko loša i pre nego što je on postavljen na tu funkciju, da ionako nije mogao da učini "bogzna šta".
A nije se moglo ništa učiniti, zato što EU i dalje gleda na Bosnu i Hercegovinu kao na jedini preostali trofej svoje politike dobrih namera na Balkanu. Pogrešne odluke iz prošlosti proganjaju nas posle kao male i velike revolucije.
Skoro 20 godina međunarodna zajednica, pre svega EU, pumpa ogromne količine novca u Bosnu i Hercegovinu, kako bi i dalje u miru sanjala svoj san o jedinstvenoj državi.
Izbor koji sada ima je, formalno-logički gledano, sasvim jednostavan - ili će i dalje novčanim injekcijama spasavati od propasti projekat takozvane "neuspele države" (failed state), ili će poslednje nemire shvatiti kao poziv na buđenje i krenuti u potragu za novim rešenjem.
Dva propala pokušaja
Problem je, međutim, u tome da više nema dobrog rešenja, i to ne od prošle nedelje, ili od Dejtona 1995, nego još od 1878. godine.
Neosporno je da ne treba verovati u nedodirljivost ili univerzalnu važnost političkih atavizama (političkog nasleđa). Ali je isto tako nemoguće ignorisati činjenicu da to evropska diplomatija već više od 120 godina eksperimentiše sa Bosnom - a svaka varijanta ispadne na kraju gora od prethodne, ili, optimistički rečeno, bolja od one koja sledi.
Velika multinacionalna država u kojoj bi Bosna i Hercegovima funkcionisala kao manja multinacionalna jedinica, opskrbljena umerenim državnim prerogativima bila bi najbolje rešenje. I to za sva tri autohtona naroda. Nevolja pri tome je da smo i to već imali, i to dva puta u novijoj istoriji, prvi put pod Habzburzima, drugi put pod Titom. Oba puta je prošlo loše.
Istorijska rana
Argument da se BiH oba puta raspala pod pritiskom srpskog nacionalizma važi samo uslovno. Prava koje je Srbija polagala na ostatke osmanskog carstva na Balkanu bila su barem toliko legitimna kao i ona koje je polagala Austrougarska. Čija prava su imala veću težinu je pitanje na koje tada na vrlo skupi način nije odgovoreno.
Drugi put problem je bio Milošević i njegova singularno destruktivna kompetencija, ali čak je i on samo kopao po jednoj otvorenoj istorijskoj rani, nije je proizveo, samo produbio.
Kako može preživeti država koju više ili manje otvoreno odbija skoro 60 odsto njenog vlastitog stanovništva? Jednostavno - tako što će je EU dalje finansirati. Opet ništa novo, i to je bilo.
Komunistička Jugoslavija je imala čak i dosta uspeha u tome, dok joj na kraju nisu ponestale finansije i ideologija. Godinama su jugoslovenske republike Hrvatska, Srbija i Slovenija disciplinovano ljuljale Bosnu kao omiljeno Titovo dete - ali to dete nikada, čak ni u najboljim jugoslovenskim danima, nije postalo ekonomski samostalno. Zašto bi sada odjednom bilo? Kroz koje resurse, koju podršku vlastitih građana?
Ako je EU spremna da i dalje finansira projekt jedinstvene države, moraće biti spremna da plati više nego što su političke klase spremne da strpaju u vlastite džepove. Ili može doneti odluku da sedne za pregovarački sto sa Beogradom, Zagrebom i muslimanskim Sarajevom i još jednom, od početka, pokuša da dođe do trajnijeg rešenja, navodi se tekstu koji je objavljen u austrijskom listu Di Prese.
