Ako se Hrvati već vekovima spore odakle su došli, još veća im je dilema gde, zapravo, žive. Sve se može spomenuti, samo ne omražena reč - Balkan. Kada su Evropljani na početku pregovora o ulasku Hrvatske u EU lansirali famoznu formulaciju Zapadni Balkan, u Zagrebu se političarima dizala kosa na glavi. Promena u „jugoistok Evrope“ donela je olakšanje, a danas u Hrvatskoj i susednoj BiH nema nijedne naučne ili kulturne institucije koja bi u nazivu imala Balkan kao područje interesa.
Ovih dana izašla je u Zagrebu knjiga književne kritičarke Katarine Luketić „Balkan od geografije do fantazije“, u kojoj se tvrdi da je za Hrvate Balkan izvor trauma i frustracija. To datira od početka devedesetih i od tada je opšteprihvaćeno mišljenje da je Balkan isključivo negativni pojam i da je jedna od najvećih uvreda reći „ti si Balkanac“.
- Odvojiti se od Balkana i razlikovati se od komšija, bivših „bratskih“ republika, pre svega Srba, zatim Bošnjaka i ostalih eks - Ju „sumnjivaca“, bili su pre dvadesetak godina temelji za oblikovanje novog homogenog hrvatskog identiteta - tvrdi Katarina Luketić, koja smatra da je Hrvatska, bez sumnje, uz sve i balkanska država. Tako je bilo uvek i tako će biti i kada Hrvatska uđe u Evropsku uniju.
Nema tome davno kako je u Hrvatskoj svako ko bi izustio reč Balkan bio prozvan najvećim neprijateljem. Na skupovima HDZ-a isticali su se transparenti „Tuđman, a ne Balkan“, a među glavnim ciljevima za ulazak u EU navodila se želja za bekstvom sa Balkana.
Račan i Sanader su donekle smirili retoriku, ali su u Briselu uporno tražili da se koristi izraz „jugoistočna Evropa“. Kada bi nemačka kancelarka Angela Merkel ipak pominjala Balkan, nesreći hrvatskih političara nije bilo kraja.
Malo je koristilo protivnicima Balkana prisećanje da je u antici to bio prostor napretka i kulturnih vrednosti. Balkanski prostor je bio i kopneni put od Azije prema zapadnoj Evropi i jedno vreme je bio najnapredniji deo cele Evrope. Ali balkanski prostor pamti i teške dane, posebno od druge polovine devetnaestog veka kada je postao, kako tvrdi Katarina Luketić, otpad ili zverinjak Evrope. „Divlja periferija, slepo crevo, atavizam na civilizacijskom telu Evrope, njen najproblematičniji i najprimitivniji deo“, piše zagrebačka kritičarka.
Upravo ta percepcija zaslepila je Hrvate i Slovence, koji su počeli tvrditi da se balkanski prostor nikada neće promeniti, da je to mesto sukoba, ratova i krvi, gde vrede drugačija pravila neo u zapadnom svetu i da Balkan nikada neće ni dostići taj svet.
Mnoge predrasude vuku se Balkanom, a Katarina Luketić tvrdi da bauk Balkana ne kruži samo Evropom, nego i samim Balkanom. Na ovim se prostorima grade mitovi, živi se u mitovima, vlastita slika u ogledalu je bajna, a slika „onih preko puta“ crna i negativna. „Mi smo civilizovani i tolerantni, oni su divlji i primitivni“, jedna je od uobiučajenih slika Balkanaca jednih prema drugima. Balkanska banka mitova, kako je to nazvao Ivan Čolović, jača je od svega i svakoga.
I tako se rađa novi mit, da će se Hrvatska ulaskom u Evropsku uniju „preseliti“ i živeti negde drugde. Uzeti svoje krpice, komšijama okrenuti leđa i reći da više neće „sa njima da se igra“. Nova hrvatska desnica izvikuje ponosno: „Od 1. jula prelazimo liniju koja se zove Balkan“.
A buđenje će biti već 2. jula. Hrvatska će ostati tamo gde je i bila, između ostalog i na Balkanu ili jugoistoku Evrope, kako je kome drago.
SLOVENAČKI PREZIR
Slovenački političari su još od devedesetih javno i jasno iskazivali prezir prema „Balkancima“, ne želeći sa regionom da imaju ikakve veze. Osim da tamo zarađuju pare, ali to nije geografija, već ekonomija!
